ITkutak.com - IT ćoše jednog informatičara

Digitalni potpis

Čini mi se da sam zakon o digitalnom potpisu kao i kasniji razvoj situacije nekako prolazi na mala vrata. Razvoj e-uprave je bitna stvar koja nosi ogromne prednosti u odnosu na dosadašnji način poslovanja nekih javnih servisa. Iako se primećuje veliki napredak, daleko smo od nivoa na kome su evropske zemlje a uglavnom nas koči "Zakon o digitalnom potpisu". Šta je digitalni postpis? Kako do potpisa? Šta nosi?

 Šta je digitalni potpis?

 Digitalni potpis je digitalna verzija ručnog potpisa (ne skenirana) i uz odgovarajuće zakone dokument sa digitalnim potpisom, prenesen preko Interneta je jednako validan kao i dokument ručno potpisan. Sama metoda autentifikacije se zasniva na asinhronom (de)šifrovanju podataka javnim ključem i tajnim ključem.

- Javni ključ je kako mu i ime kaže ključ/podatak koji je dostupan svima. On služi da njime šifrujete podatke ukoliko želite da osigurate da ih niko drugi sem osobe kojoj ih šaljete čita. Znači ukoliko želite da meni pošaljete poruku koju bih samo ja smeo da vidim, na mom sajtu bi pronašli moj JAVNI ključ, njime bi šifrovali poruku i poslali bi je meni. Ja bih, sa druge strane, taj šifrovani tekst mogao da dešifrujem samo uz pomoć mog TAJNOG ključa.

- Tajni ključ je podatak koji posedujemo samo mi i koji kao i svaku drugu šifru ne bi smeli da otkrivamo drugima. Kada na našu adresu stigne dokument koji je šifrovan našim JAVNIM ključem, on se može dešifrovati samo našim TAJNIM ključem.

Na gore opisan način se osigurava tajnost komunikacije ali isto tako ne garantuje autentičnost strana, tj. prenešeni podaci nisu "potpisani". Kako i to rešiti? Praktično u prevazilaženju ovog problema nije smišljeno ništa novo već se samo malo "igralo" sa redosledom šifrovanja podataka.

Potpis koji bi trebao da garantuje da iza poruka stojite Vi, jednostavno šifrujete Vašim TAJNIM ključem a moguće ga je dešifrovati samo Vašim JAVNIM ključem. E sad, neko će reći: "JAVNI ključ je svima dostupan, pa svako može da dešifruje taj potpis." Poenta je u tome da se samo potpis šifruje Vašim TAJNIM ključem a da se cela poruka (zajedno sa šifrovanim potpisom) šifruje JAVNIM ključem onoga kome šaljemo dokument. Na taj način osiguravamo i tajnost komunikacije i autorstvo iste jer se dokument najpre može dešifrovati samo TAJNIM ključem primaoca, nakon čega će ispod dokumenta ostati samo šifrovan potpis, a njega će primaoc lako dešifrovati pomoću Vašeg JAVNOG ključa koji je svima dostupan.

Ovakva metoda eliminiše (ako izuzmemo ljudski faktor) neke osnovne slabosti neke šifre poput simetričnosti i problema razmene ključeva. Možda sve deluje malo komplikovano ali preporučujem jedan ilustrovan primer a ako vam i nakon toga ne bude nešto bilo jasno, pitajte ili vam jednostavno ostaje da mi verujete na reč i da se ne brinete jer praktično nećete Vi nešto šifrovati i dešifrovati već to rade specijalizovani softveri i servisi. :)

Kako do digitalnog potpisa? 

Svakako najpoznatije sertifikaciono telo za izdavanje elektronskih potpisa jeste VeriSign. Najbitniji korak do validnog digitalnog potpisa jesu zakonske regulative koje jedna država mora doneti kao i standardi u ovoj oblasti. Trenutno skoro sve banke koje imaju e-banking u ponudi u Srbiji, korisnicima nude neku verziju digitalnog potpisa. To čini i PTT Srbija i Narodna banka Srbije. Ipak to su trenutno nekvalifikovani sertifikati i nemaju pravnu snagu potpisa. Krajem Januara je završena javna debata o četiri pravilnika o registraciji sertifikacionih tela za elektronski potpis, a već početkom Marta je trebalo početi sa samom registracijom. Dokle se stiglo? Na sajtu Ministarstva za telekomunikacije i informatičko društvo nema previše informacija ali preporučujem da pročitate studiju o našoj poziciji u odnosu na region koju je radio tim sa Elektronskog fakulteta u Nišu, kao i dokument o stanju na zapadnom Balkanu koji su sastavile naše komšije Makedonci, tačnije profesori sa Unverziteta Ćirilo i Metodije, PMF. Za stanje u našoj zemlji preporučujem da pratite seriju tekstova na Personal magazinu ili forum eSrbija.net.

Šta nam digitalni potpis donosi? 

 Spomenuću odmah možda najvažniju stvar - eUprava. eUprava je termin koji označava sve one administrativne poslove koje će od početka primene zakona o digitalnom potpisu moći da se vrše i elektronskim putem. To uprošćeno znači da će praktično svaki kompjuter priključen na Internet postati šalter neke od službi (matična, komunalna itd. itd.). Sve, zašta ste do sad morali da čekate (nekad i satima) u red, od sada ćete moći da uradite u vrlo kratkom roku ne pomerajući se iz svoje stolice. Postupak će se svoditi na popunjavanje potrebnih podataka, downloadovanje traženog dokumenta i eventualno njegovo štampanje. Taj odštampani dokument će biti jednako pravno validan kao i da ste čekali u redu neke službe i sve radili "ručno".

Druge prednosti isto tako nisu zanemarljive. Prednosti poput eObrazovanja, eTrgovine uključiće nas u svetske tokove i otvoriti nove mogućnosti za ovo područje.

U narednom periodu planiram da napišem bar još tri teksta vezana za sigurnost elektronskih i privatnih podataka. Nadam se da je bar ovaj uvod dovoljno jasan, kasnije će možda biti objašnjeni neki drugi aspekti ove priče. 

Kampanja za male pare

Već duže vremena razmišljam o "gerili kao načinu za postizanje ciljeva". Da me ne bi odmah pogrešno shvatili, (trenutno) ne mislim na oružanu gerilu. Generalno, gerila je primenljiva u skoro svim aspektima a meni je posebno interesantna gerila u gradjanskom aktivizmu i kriticizmu uz pomoć savremenih tehnologija.

 Gerila je uz pomoć Interneta prešla na jedan novi nivo i sada je zaista ne bih mogao nazvati bespomoćnom i tehnikom koja ne "čini razliku". Sve češće se, ona dobro vodjena, prepliće sa viralnim marketingom, uzrokujući veliki odjek u javnosti i samim tim postižući rezultate. 

Preći ću odmah na stvar i pomenuti izbore. Ne mislim samo na naše, ove godine, sasvim slučajno, bitni izbori se odvijaju i u Rusiji i u Americi. Pomenuću odmah one silne letke i ostala čudesa koje stranke (nekako) uspevaju da uguraju u poštansko sanduče. To bi recimo mogao biti negativan primer kampanje. Lično ne verujem da se time postiže nešto drugo sem nerviranja onog koji sve "to" zatekne medju svojom poštom. Kako treba raditi?

Da krenemo od samih stranaka. Rusiju neću pominjati jer nisam primetio da se vodi neka ozbiljnija kampanja, tamo je uglavnom sve već bilo rešeno. Amerika... Počinjem time da svaki kandidat ali baš svaki ima "svoj" sajt, koji je uradjen po već ustaljenom šablonu, uglavnom nudi informacije o toku kampanje i celom problemu pristupa "frontalno". Tu gerile nema, po dolasku na sajt vam odmah traže pare ili da se upišete u listu pristalica. Ništa drugačije od naših :D

Ono što imam na umu kao gerilu, sprovodi nekoliko grupacija, bilo da podržavaju nekog od kandidata ili ne a glavno oružje je YouTube i video(pod)casting uopšte.

1. Declare yourself je neprofitna organizacija koja za cilj ima podsticanje mladih ljudi da glasaju. Mnoge javne ličnosti su članovi organizacije i mislim da im ove godine ide odlično kad je podsticanje omladine u pitanju.

2. James Kotecki je čovek koga morate voleti. Mlad je, sveže diplomirao, inteligentan, dobro izgleda (nemojte ovo da izvrćete) i ima dobar smisao za humor. Čovek je počeo snimanjem video podcastinga u svojoj sobi u studentskom domu a sada snima u studiju sa zelenom površinom iza sebe (koju naravno ne vidite). Došao je dotle da radi intervjue sa kongresmenima i da postane prepoznatljiva ličnost kad je u pitanju praćenje političkih prilika. Preporučujem takodje "parnerski kanal" sa Davidom McMillanom.

3.  Politico je nešto ozbiljnija strana priče. Radi se o sajtu koji prati politička dešavanja u Americi.  James Kotecki je jedan od aktivnih saradnika na ovom projektu a cela priča je po mom mišljenju vredna pažnje jer se i ovde ne radi o jednoj stranci već o grupi gradjana koji bi da menjaju neke stvari.

4. Barely Political je pored Koteckijevog video bloga druga destinacija koju treba posećivati redovno. Ovaj sajt je okrenut kandidatu Obami a nudi nekoliko zanimljivih stvari. Prva je igra koju igrate nakon što izaberete svog kandidata. Lično verujem da je to zanimljiv način da se opipa puls pirača. Druga stvar koju bi trebalo izdvojiti jeste Obama girl koja se medju zvezde vinula nakon spota koji je snimila za ovaj sajt. Ostaviću vas da i sami pronadjete svoje favorite ali još bih preporučio The Ward ROOM.

Ima ovakvih stvari još ali ću ovde stati. Postavlja se pitanje kada će naši aktivisti (mislim pre svega na NVO) preći na ovakav način širenja informacija. Verujem da će političke stranke brzo "skontati fazon" i uvideti prednost ove pristupačne tehnike. Dobra stvar je što je Internet nemilosrdan i ne priznaje spamovanja i silu. Kvalitet i originalnost će uvek privlačiti više pažnje.

U naslovu sam stavio "za male pare". Time sam želeo da kažem da za ovaj sport i nisu potrebna velika finansijska ulaganja. Verujem da ukoliko postoji kvalitet, kasnije će za razvijanje biti sredstava. ;) 

IT časopisi u Srbiji

"Svet kompjutera", časopis koga izdaje Politika a.d., redovno kupujem od marta 2001. godine za sve vreme do sad nisam propusito nijedan broj. Ipak, u proteklih godinu dana nisam naročito zadovoljan ovim časopisom, tj. ono što mi nudi nije mi više bilo dovoljno, pa prethodna dva meseca sam razmišljao koji bi časopis mogao zameniti ovaj.

 Da krenem najpre od "Sveta kompjutera". Šta je to što on nudi i šta je to što meni fali. Predstavljanje novog hardvera, verovatno je dobro ali ne bih mogao tačno reći jer ako i pročitam neki review onda je u pitanju neki zanimljiv gadget, notebook ili mrežna oprema. Grafičke, matične, hard-diskovi i ostale stvarčice jednostavno nisu  u mojoj sfera interesovanja (osim kada kupujem nešto od istih). Softver je već zanilmljivija tema i tu se da probrati poneki kvalitetan tekst. Akcenat stavljam na slobodni softver i sekciju "Laki pingvini". Kuzmanovićeva kolumna je naširoko poznata a njegov stav mi je dugo bio zanimljiv. Iskren da budem, dosadio mi je i u poslednje vreme uglavnom smara svojim egoizmom koji je prešao sve granice dobrog ukusa. Intrenet i slične "teorijske" teme su mi privlačile najviše pažnje. Nažalost, samo jedan od dva ili tri broja ima temu koja mi se jako dopada i koja mi pruži informacije koje do tada nisam znao. Cena i broj reklamnih stranica su vremenom rasle i sada je cena 139 dinara a reklame su na svakoj drugoj stranici. Marta 2008. zatvaram to redovno druženje dugo 7 godina.

 "Internet ogledalo" je magazin koji mi na prvi pogled deluje kao pravi izbor. Počnimo od naziva koji uglavnom defniše moja interesovanja. Prikazivanje hardvera je svedeno na minimum i uglavnom se radi o hardveru koji je meni zanimljiv. Ima raznovrsnih tema iz skoro svih oblasti, intervjua, pregleda i slično. Kvalitet tih tekstova je na zavidnom nivou, kvalitet štampe takodje a reklame ne iskaču na svakom "koraku". Cena od 200 dinara po broju mi trenutno deluje kao opravdana i ne predstavlja mi veliku prepreku u zamenu za "sledeći nivo" kad je ova vrsta štampe u pitanju. Verovatno je ovaj "the one".

"PC World - Mikro"  je kvalitetan časopis ali na žalost kad se radi o mojim potrebama ne ulazi u uži izbor zbog svog sadržaja. Iako su tekstovi kvalitetni uglavnom se radi o "offline" temama vezanim za hardver ili softver koji uglavnom nije slobodan. Uz časopis dolazi DVD sa demo verzijama softvera koji je opisan u časopisu i po nekim trailerom, igricom i slično... Kvalitet štampe je dobar a trenutna cena mi nije poznata mada bih se kladio na brojku veću od 200 dinara

"PC PRESS" je sličan Mikrou. Rekao bih da je malo bolje balansiran kad su kategorije, kojima se časopis bavi, u pitanju. Uz primerak koji košta 290 dinara takodje dolazi DVD. Kvalitet štampe i tekstova je OK ali je i dalje previše orjentisan na hardver za moj ukus. Sajt im je malo konfuzan i uglavnom daje informacije samo vezane za časopis.

Časopis koji bi odgovarao početnicima jeste "Explorer" . Eto da ne bude da spominjem samo časopise za više srednje znanje iz poznavanja tehnologije. Magazin "Digital" je prava  stvar za hardcore ljubitelje  hardvera. Časopis ne-hardverskim temama posvećuje tek 15ak do 20ak stranica.

Treba u tekstu pomenuti i online magazine. Prvi bi trebao biti "PC magazin" koji je jedno vreme imao i štampano izdanje. Odlikuje ga široka paleta tema medju kojima se može naći za svakog po nešto. Drugi je nezaobilazni "Personal magazin" u kome se mogu uglavnom naći vesti iz raznih oblasti kao i tutorijali. Vredi pogledati.

Meni omiljeni je "(IN)Secure Magazine" koji je u potpunosti posvećen raznim aspektima e-bezbednosti. Moguće je downloadovati ga u vidu pdf fajla i ukoliko vas zanimaju ovakve stvari toplo ga preporučujem. Intervjui, tekstovi, "case study" članci i ostali materijal je na engleskom ali računam da vas to neće sprečiti da ga u potpunosti razumete.

I to je to. Verovatno sam nešto i prevideo, zato ste vi i tu da mi na to ukažete. Ja se samo nadam da će u skorije verme na našem tržištu biti dostupni listovi poput "Plan B-a" ili možda čak "Magazina 2600". Kad već pomenuh 2600, preporučujem redovan download podcasta radio emisije "Off the hook" koju vode Emmanuel Goldstein (urednik 2600) i poznati hacker Kevin Mitnick. 

Alan Tjuring II

Godina je 1926. Britanija, Francuska, Amerika, svet... Uhvaćene nemačke poruke su stizale do kriptoanalitičara i ostavljale ih kompletno – zbunjene. Početni pokušaji da se odgonetnu poruke bili su apsolutno bezuspešni, vrlo brzo se odustalo od samog pokušaja razbijanja „Enigme“ a Nemci su praktično preko noći dobili najsigurniju komunikaciju na svetu.

 

Ime koje treba pomenuti je Marjan Rejevski, poljski kriptoanalitičar koji je uz pomoć tri elementa pronašao prve slabosti „Enigme“ – straha, matematike i špijunaže.

Poljska je bila jedina država koja ni jednog trenutka nije smela da se opušta i odustaje od pokušaja da dešifruje poruke. Sa jedne strane se graničila sa Rusijom koja je želela da proširi komunizam a sa druge sa Nemačkom koja je želela da povrati teritoriju izgubljenu u Prvom svetskom ratu.

Element matematike bi morao biti jasan jer za razumevanje rada kao i za dešifrovanje „Enigme“ bio je potreban izuzetan mentalni napor. Špijunaža je pak doprinela konstrukciji modela vojne „Enigme“ i mašine nazvane „bomba“ koja je praktično predstavljala „bruteforce atack“ mašinu (isprobavala je sve kombinacije i kada bi pronašla pravu, lampice bi se upalile).

Godina je 1939. Blečli Park. Iskusni britanski kriptoanalitičari iz „Sobe 40“ su odabrali pogodno mesto za Vladinu školu za šifre i kodove. 4. Septembra Alan Tjuring se odaziva na poziv i seli se u Šenli Bruk End, udaljen 5 kilometara od Blečlija.

Iako je Blečli u početku nizao uspehe, oni su se uglavnom zasnivali na radovima Rejevskog i činjenici da su operateri „Enigme“ svaki ključ poruke šifrovali dva puta (ako je ključ bio ABC, operater bi kucao ABCABC). Tjuring je odmah pretpostavio da će ubrzo Nemci shvatiti da je to slabost šifre i preći na drugi sistem, pa je stoga počeo sa traganjem alternativnog načina „razbijanja Enigme“.

Ubrzo je analizom dešifrovanih poruka shvatio da se sadržaj nekih može znati samo na osnovu vremena i mesta odakle je poslata. Na primer, Nemci su u 6 ujutru slali izveštaj o vremenu, i to na vojnički rigidan način (kratko i jasno) tako da je poruka uhvaćena u to vreme sigurno sadržala reč wetter. Ako bi dešifrant pred sobom imao tekst ETJWPX i znao da on predstavlja reč wetter ostalo bi samo da proveri koja postavka odgovara ovakvom šifrovanju.Kada bi našli pravu postavku, na osnovu samo te jedne poruke znao se dnevni ključ i sve ostale poruke koje stignu tokom dana su sa lakoćom „otvarane“. Ali da li je to bilo zaista tako lako?

Kriptoanalitičaru bi i dalje ostalo da proveri 159 000 000 000 000 000 000 mogućih kombinacija, pa je Tjuring pribegao „rastavljanju postavki“. Najveći uspeh je bio poništavanje efekta kablova za ukrštanje. Konstruišući električno kolo koje je vršilo tu funkciju broj kombinacija za proveru sada je iznosio 1 054 560 što je fenomenalan napredak. Osmislivši sistem od 60 grupa bombi (broj kombinacija skremblera „3 od 5“), gde bi svaka grupa trebalo da proveri 17 576 kombinacija, brzinom jedna kombinacija po sekundi – dnevni ključ bi uz pomoć puškice bio dostupan za samo 5 sati. Sve ovo je bilo samo teorija a Blečli je uspeo da izdejstvuje 100 000 funti kako bi ideju pretvorili u funkcionalni uredjaj.

14. Marta 1940. svetlost dana je ugledala Victory, prvi prototip Tjuringove „bombe“ ali je nakon stavljanja u pogon pokazala da se razlikuje od mašine u teoriji. Umesto 5 sati, za dobijanje jednog ključa bilo je potrebno 5 dana. Usledili su veliki napori da se poboljša efikasnost. 1. Maja 1940. Nemci, prestaju sa ponavljanjem ključa poruke i time znatno poboljšavaju sigurnost svojih komunikacija do 8. Avgusta 1940. kada je u Blečli stigla nova „bomba“ Agnus Dei (skraćeno Agnes). Ona je bila u stanju da do ključa dodje u roku od sat vremena (ako je sve išlo kako treba).

Blečli je nastavio da redja uspehe. Da pokaže da to zaista ceni, tadašnji predsednik Vlade Vinston Čerčil odlazi u posetu. Zvao ih je „zlatnim guskama koje ležu jaja i nikada ne gaču“. I možda to jeste prava slika koja govori o Blečli parku. Svi zajedno su obavljali izuzetno bitan rad koji je saveznicima pružao neophodne informacije a čak ni najbliži nisu smeli da znaju čime se ovi kriptoanalitičari bave. Zanimljivo je to što je Tjurin jednom prilikom pomenuo majci da je uključen u neku vrstu vojnog istraživanja a ona je bila razočarana što ga to nije nateralo da sredi razbarušenu frizuru. Činjenica da je bio jedan od vrhunskih kriptoanalitičara na svetu je bila strogo čuvana vojna tajna.

12 godina kasnije

Alan Tjuring u svedočenju policajcima povodom kradje naivno otkriva da je u vezi sa mladjim čovekom iz istog grada. Po tadašnjem zakonu, nije im ostavljena druga mogućnost do privodjenja i podizanja optužnice za „veliku nepristojnost suprotnu Sekciji 11 Amandmana 1885 Krivičnog zakona“.

Izveštavanje medija sa sudjenja i javno objavljivanje presude je doprinelo javnom poniženju. Tjuringu je pružena prilika da bira izmedju zatvorske kazne i jednogodišnje hormonske terapije estrogenom. Bira terapiju, koja je po mišljenu suda trebalo da obuzda njegov libido.

Britanska vlada mu ubrzo oduzima dozvolu za rad na poverljivim projektima i zabranjuje mu da radi na istraživačkim projektima iz oblasti razvoja računara. Terapija ga je učinila gojaznim i impotentnim. Vojna tajna je i dalje bila na snazi.

8. Juna 1954. čistačica je pronašla Tjuringa zavaljenog u fotelji. Na stočiću kraj nje je bila polupojedena jabuka u koju je porethodno ubrizgan cijanid. Zaključak patologa bio je – samoubistvo!

Literatura koja je korišćena za pisanje mini-serijala o Alanu Turingu, uključuje "Knjigu o šiframa" autora Sajmona Singa, Wikipediju, homepage Alana Turinga koju održava njegov biograf Andrew Hodges kao i još nekoliko izvora poput knjiga iz Strukurnog programiranja, Osnova računarstva i slično.Mini-serijalpored ovog uključuje još dva teksta: Alan Turing I i Enigma. Ceo materijal se može i preuzeti u PDF formatu.

Iako govori konkretno o jednom geniju, više govori o sredini u kojoj se radjaju ideje, o čudima koja su moguća uz podršku bliskih i o tragedijama koje se dese kada vam otmu sve i kada ste spremni da sve date.

Alan Tjuring I

Mančester, godina 1952. Jedan čovek je pokraden i nedugo potom, u izjavi policajcima naivno otkriva da je u vezi sa mladjim čovekom iz istog grada. Po tadašnjem zakonu, nije im ostavljena druga mogućnost do privodjenja i podizanja optužnice za „veliku nepristojnost suprotnu Sekciji 11 Amandmana 1885 Krivičnog zakona“. Čekalo ga je sudjenje...

26 godina ranije

Dorset, škola Šerborn, godina 1926. Četrnaestogodišnji mladić, nakon puta dugog 100 km, biciklom stiže na početak prvog polugodja. Podvig su propratile lokalne novine a taj entuzijazam će se kasnije pretvoriti u veliku ljubav prema nauci i eksperimentima i pratiće ga kroz čitav život i u svemu što radi. Jedini drug koji je sa njim delio istu viziju a koji je po njegovim i tvrdnjama drugih bio darovitiji, Kristofer Morkom umire 1930. godine od tuberkuloze. To je dogadjaj koji je najverovatnije odredio njegov dalji put, darujući svetu genija - jednog od najzaslužnijih za razvoj računarstva. Kako je Morkom , kao izuzetno nadaren, već dobio stipendiju za Kembridž, Alan Tjuring odlučuje da konkuriše za taj koledž.

Kembridž, Specijalna i Univerzalna mašina

1931. godine Tjuring je primljen na Kembridž gde je imao prilike da se nadje u okruženju velikih umova poput Bertranda Rasela (Nobelova nagrada za književnost 1950.), Alfreda Norta Vajtheda (Principia Mathematica), Ludvig Vitgenštajn (Tractatus Logico-Philosophicus, Philosophical Investigations)... Taj period je karakterističan po jednoj debati o prirodi matematike i logike. Matematika je bila u krizi  jer je logicar Kurt Gedel pokazao da postoji odredjen broj problema koji se logički ne mogu rešiti. Time je srušen čitav jedan aksiom da je moguće odgovoriti na sva matematička pitanja. U nadi da će tako „spasti matematiku“, matematičari su pokušali da identifikuju sva „neodlučiva pitanja“. Cela polemika inspirisala je Tjuringa da napiše svoj najuticajniji rad iz oblasti matematike – „O izračunljivim brojevima“.

U tom delu govori se o apstraktnoj mašini koja bi trebala pomoći da se otkriju sva „neodlučiva pitanja“. Ta mašina izvršavala bi unapred odredjen algoritam (niz koraka). Jedna mašina bi npr. izvršavala jednu matematičku operaciju, gde bi se potrbni parametri unosili preko jedne papirne trake a rezultat bi se ispisivao na drugu papirnu traku. Kako je važilo „jedna mašina – jedan algoritam“, taj apstraktni model je nazvan „Specijalna Tjuringova mašina“.

Kako je već bio zamislio čitav niz specijalnih mašina, sledeći korak je bio „stvaranje“ (sve je teorijski) jedne fleksibilne mašine koja bi bila (sada je tako možemo nazvati) programabilna i sposobna da izvrši bilo koju funkciju. Izbor funkcija bi se takodje vršio ubacivanjem odabranih traka. „Univerzalna Tjuringova mašina“, kako ju je nazvao, u teoriji je trebala dati odgovor na svako pitanje koje je imalo logičan odgovor. Iako se pokazalo da ne može da identifikuje sva „neodlučiva pitanja“, ovaj apstraktni model predstavlja prvi moderni programabilni računar, iako je te 1937. godine postojao samo u teoriji. A i to će se ubrzo promeniti.

Možda jednako bitna stvar njegovim dostignućima u nauci, bilo je okruženje u kojima su ona postizana. Tjuring je u jednoj izuzetno tolerantnoj sredini imao veliku podršku. Čak je i homoseksualnost na univerzitetu bila široko prihvaćena pa je bio lišen brige o tome da li će neko saznati za njegovu orjentaciju i šta će na to reći.

Pre nastavka priče preporučujem mali diskurs na tekst o Enigmi. Drugi deo možete pročitati OVDE a ukoliko nemate vremena da na Internetu ispratite ceo tekst možete ga skinuti u PDF formatu.