"Elektronski logor" je dokumentarac produkcijske kuće "Ostrvo" koji za temu ima... Pa nisam baš siguran šta je tačno tema.
Sa jedne strane to je priča o novim dokumentima (lične karte i pasoši) koji u sebi sadrže biometrijski čip. Napravljen je osvrt iz ugla ugrožavanja privatnosti lica koje poseduje takav dokument.
Sa druge strane to je priča iz Biblije o "žigu Zveri" (naravno misli se na biometrijske čipove) i kazni za one koji taj žig prihvate. U nastavku sledi moje reagovanje na dokumentarac!
"I učini da svi, mali i veliki, bogati i siromašni, slobodni i robovi načine sebi žig na svojoj desnoj ruci ili na svom čelu. I da niko ne može ni kupiti ni prodati sem onoga ko ima žim, ime zveri ili broj njena imena. Ovde je mudrost. Ko ima um neka izračuna broj zveri; jer je čovekov broj. A njen je broj šesto šezdeset i šest." (Otkrovenje Sv. Jovana 13:16 - 13:18)
Ovaj uvod, čitan dubokim glasom uz pozadinsku muziku (modifikovana "Oda radosti") predstavlja istovremeno i razradu i zaključak celog dokumentarca. Da na početku odmah kažem - ovaj dokumentarac u sebi ne sadrži ni približno dovoljan broj činjenica, pun je kontradiktornosti i priča o "teoriji zavere". Da naglasim, priča o privatnosti korisnika je ozbiljna ali način na koji je ovde predstavljena je jako neozbiljan i više nalikuje nekoj parodiji. Ali hajde da sve sagledamo "tačku po tačku":
Lične karte kao znak nepoverenja države prema gradjanima!
Arhidjakon Radoš Mladenović , upravnik duhovnoh centra Sv. Nikolaja Žičkog, govori o ličnim kartama kao znaku nepoverenja države prema gradjanima. On tvrdi da razlog za ovaj dokument "nije opšta bezbednost jer najuredjenije zemlje sveta nemaju lične karte a kod nas je ona uvedena 1942. godine kada su Nemci hteli da gradjane stave pod kontrolu".
I pitam ja vas, ima li ovo nekog smisla? Prvo, koje to najuredjenije zemlje sveta nemaju lične karte? Kolega koji mi je preporučio dokumentarac naveo je primer Amerike, Britanije i td. U tim zemljama se identifikacija vrši preko vozačke dozvole i sličnih dokumenata. Nije bitno kako se dokument zove, bitno je da svi oni imaju istu svrhu. Ali i da gore navedenu tvrdnju uzmemo zdravo za gotovo, postavlja se pitanje: Da li su te zemlje pravi primer za zaštitu privatnosti gradjana?
Na ovo pitanjepraktično odgovara politikolog Aleksandar Pavić, koji navodi činjenicu da je prosečni stanovnik Londona fotografisan preko 300 puta dnevno (preko sistema kamera - CCTV). I to je jedna od dve stvari u celom dokumentarcu koja ima pravi pristup. On isto govori o faktorima koji bi mogli ubrzati proces zanemarivanja lične privatnosti i navodi primere poput "Patriot Act-a" u Americi nakon 11. Septembra. Gospodin Pavić je i suosnivač udruženja gradjana "Za život bez žiga".
Oprema: proizvodnja, nabavka, korišćenje...
Ovo je najzabavniji deo jer uključuje sve tajne organizacije iz svih teorija zavere. Kako narator kaže, oprema je napravljena u inostranstvu pa samim tim je i pod nekom inostranom kontrolom. Nju će koristiti državni organi i institucije i samo oni će moći da očitavaju a gradjani neće imati saznanja kada se i koji podaci beleže o njima i smeštaju na njihov čip (iako se sve to zakonom propisuje).
Demanti ovoga ubrzo stiže pominjanjem dostupnosti podataka kriminalcima, neprijateljima, zlonamernim hakerima (ufff, bad boys, bad boys). Pa čekajte... kako god okrenete, niste u pravu. Ili će podatke moći da čita samo "država" ili ćemo moći svi jer kad mogu zlonamerni hakeri, mogu i dobronamerni (kojih je btw mnogo više) a samim tim i mnoga udruženja koja propagiraju zaštitu privatnosti i za to se bore pravnim sredstvima.
U stvari, temelj cele ove priče predstavlja centralizovana baza podataka. To je baza podataka u kojoj će svako od nas imati "dosije" a koji će se dopunjivati kad god vas i gde god vas neko identifikuje. Da stvar bude pogodnija za zaveru, centralizovana baza podataka je superkompjuter pod nazivom "Zver". I dok se ljudi pitaju da li je on smešten u Švajcarskoj ili Belgiji, lako je dokazati da je sve samo fikcija stara preko 30 godina.
Druga smislena stvar koju sam čuo u dokumentarcu dolazi od djakona Olivera Subotića, teologa i informatičara, koji je istovremeno i jedina osoba koja se pojavljuje a u potpisu ima nešto što je makar teorijski vezano za tematiku. On je naveo primer studija raznih kanadskih organizacija (nije naveo koje su to razne kanadske organizacije) i mnogih stručnjaka iz oblasti informatike (nije čitao imena) o centralizovanom sistemu kakav bi se trebao primeniti u Srbiji, i "podvukao" njihov zaključak da je "sistem totalitaran". Tu nemam šta da dodam, to je tačno. Verovali ili ne, čoveku koji jedini ima veze sa tematikom dokumentarca, dali su samo te dve rečenice (celih 30 sekundi emitovanja). Preporučujem zato njegovu knjigu "Biometrijski sistemi identifikacije", nisam je pročitao ali kako kažu - ova knjiga zauzima kritički stav - pa tu mora imati nekih relevantnijih podataka (bar se nadam).
Strani centri moći!
Hit milenijuma mogao bi biti nastup Vlastimira Djordjevića, potpresednika Advokatkske komore Srbije, koji kaže da je "nabavka preme dirigovana od stranih centara moći!"
Narator u raznim delovima dokumentarca navodi razne teorije poput: "oprema omogućava kontrolisanje misli i postupaka svakog stanovnika" , "korišćenje ove opreme podržavaju masoni", "sve kontroliše tajna super-vlada iza koje stoji medjunarodni cionizam".
Kada se na kraju sve skupi na jedno mesto, vidi se da ovo nema nikakve veze sa privatnošću korisnika, nema veze sa tehnologijom, tehnikom... Izmedju redova, na videlo izbija teorija o "uroti protiv Pravoslavlja", o gubljenju duhovnosti i udaljavanju od vere. Gledaocu se od starta ispira mozak na isti način kao što govore da će drugi činiti. Ne nude mu se činjenice, argumenti već priče koje bi bile prikladnije za neku službu u crkvi. Vrhunac predstavlja izjava Sladjana Mihaljevića, pravoslavnog publiciste da "ne smemo eksperimentisati već raditi samo ono što je dobro za nas". Pitanje: Kako znati šta je dobro bez eksperimentisanja i istraživanja? Ko je kompetentan da kaže šta je dobro a šta ne?
Može se još puno toga čuti u ovom dokumentarcu, ako ne odustanete od gledanja u prva dva minuta (što stručni ljudi obično urade). Ja sam želeo da skrenem pažnju na ovo iz dva razloga:
- Priča o privatnosti gradjana je ozbiljna stvar. Njoj treba pristupiti ozbiljno, argumentovano i stručno. To ću pokušati ja u dve teme (jedna o praćenju, druga o zaštiti od praćenja)
- Ovakav način koji je korišćen u dokumentarcu je primer za katastrofalno loše vodjenje diskusije o tematici.
Kraj!
Misljenja (43) 13.05.2008. 14:21
Tweet
Nakon fenomenalnog mini-odmora želim da pisanje nastavim jednom laganom temom. Već neko vreme razmišljam o njoj ali sam pre par dana "prelomio" a za to je uglavnom zaslužan offline život i trenuci provedeni u jednom niškom klubu koji se sada zove "Od sumraka do svitanja" ali je poznatiji pod starim imenom "Salun".
Za one koji za njega ne znaju (mada je poznat i van granica niške opštine) radi se o klubu u kome 5 dana u nedelji možete da čujete živu svirku za koju se stara nekoliko bendova. E sad, nekako bi išlo da kažem "neotkrivenih" bendova ali i nije baš tako. Pomenuću sada već poznati "Penthouse band" koji je jedinica dobrog provoda u Srbiji. Oni su svoju karijeru počeli baš u ovom klubu. Ukazana im je šansa i svojih 5 minuta su iskoristili na pravi način. Od drugih valja pomenuti i bend "Denis napast" čiji je uspeh na uzlaznoj putanji, "Hattrick", "S.O.S", "Pin Up", "Team System...
Generalno govoreći radi se o klubu koji je uspeo da spoji promociju kvalitetnih bendova i dobru, priuštivu zabavu posetiocima. Celi fazon podseća malo na tone klubove iz američkih serija poput "O.C.", "One tree hill" i slično.
Ali sve ovo je samo offline uvod a tema zapravo ima online karakter. Zadržimo se malo na promociji kvalitetnih ljudi, timova, projekata. Tako nešto je uvek dobrodošlo zar ne? A blogovanje na neki način predstavlja nastup na sopstvenom stejdžu gde instrumenti koje svirate zavise isključivo od vaše kreativnosti.
Većina vas verovatno zna za projekat Tihomira Stojanovića pod nazivom "Mreža kreativnih ljudi". Radi se o sajtu koji za cilj ima upravo promociju kreativnih ljudi, promociju njihovih radova i projekata. Već neko vreme na "ovaj ili onaj" način (e sad ovo shvatite kako hoćete) pratim njegov rad i vidim da se inicijator zaista trudi oko svega. Iako je, kao što reko, već poznat u odredjenim granicama, mislim da projekat zaslužuje veću pažnju i bilo bi zaista lepo videti da nešto ovako postaje još uspešnije. Na meni je samo da mu to i poželim.
Drugi projekat koji bi se mogao uklopiti u priču jeste "Balkanrock". O njemu je pisao moj prijatelj SSpin (Srki) iz ugla "uspeha na osnovu truda bez SEO-a". Pokretači su Dejan Dinić i Miloš Najdanović, moji dobri prijatelji, pa na osnovu informacija iz prve ruke mogu da govorim o trudu koji je uložen i koji se još uvek ulaže na promovisanju ovog projekta. Radi se o sajtu koji je pokrenut bez ikakvih finansija (najpre na free hostu) da bi se ubrzo kupio domen, uplatio hosting i postao najveći rock portal u ovom delu sveta ;) Balkanrock se trudi da u okviru svojih delovanja promoviše neafirmisane bendove i muzičare.
Najsvežiji projekat koji bih da pomenem (i za sada ugrabim odredjenu ekskluzivu) jeste sajt koji je pokrenuo gore pomenuti SSpin pod nazivom Niš-Music. Radi se o agregatu dešavanja u Nišu iz sfera umetnoti, kulture, lifestyle-a... Tek je počeo sa radom a ja mu želim sve najbolje. ;)
Zadatak za vas: Nadjite nekoliko kvalitetnih sajtova, blogova i slično i preporučite ih svojim prijateljima. Zašto da ne stvaramo kvalitetne "kompilacije" i van naših "blogroll-ova" (ja ga još uvek nemam, uskoro ću ga srediti, obećavam) :)
Misljenja (3) 02.05.2008. 20:06
Tweet
Najveća pljačka banke nije izvršena ni vatrenim ni hladnim oružjem, nije izvršena ni uz pomoć kompjutera. 10 miliona američih dolara je prenešeno sa jednog računa na drugi tako što je Stenli Rifkin jednostavno od par službenika banke zatražio da to učine. Obmana (social engineering) uz detaljno planiranje i nadarenost za ophodjenje sa ljudima je najmoćnije oružje u industrijskoj špijunaži. Da li je neko siguran?
Postoji jedna hakerska izreka koja kaže "Samo je ugašen kompjuter - siguran kompjuter". Ako ubacimo elemente obmane čitav taj koncept pada u vodu jer se polazi od osnove da je naslabija karika u kompjuterskoj bezbednosti u stvari ljudski faktor. Kaže se da "obmanjivač može ubediti osobu da uključi kompjuter i time ga učini dostupnim hakerima".
Obmanjivač može a i ne mora da poseduje tehničko znanje. Glavni ciljevi dobrog obmanjivača jeste da na prijatan i neupadljiv način dodje do informacija koje se Vama čine nevažnim. Česta je greška očekivanje da će neko želeti da od Vas dobije sve neophodne informacije. Dobar obmanjivač je strpljiv i vama naizgled nevažna informacija njemu predstavlja kockicu koju će kasnije sklopiti u veću i razumljiviju sliku. Postoji više "popularnih" metoda kojima se ovi ljudi služe:
Direktan napad
Radi se upravo o principu "tražite ono što vam treba". Mnoge su informacije danas nažalost zaštićene metodom "tajne lokacije" što znači da su informacije potpuno nezaštićene ukoliko znate gde se one nalaze. Tako je u mnogim firmama - službenici uglavnom neće pitati zašto su vam informacije potrebne ako znate pravi način da ih zatražite. Oni jednostavno ne očekuju da neko van preduzeća zna za interne procedure, izraze, protokole...
Da bi se izvršio napad ovakvim pristupom potrebno je kao i uvek pažljivo planiranje, dobro upoznavanje sa načinom funkcionisanja tog preduzeća i slično... Sve to uglavnom ne predstavlja veliki problem ljudima kojima su informacije potrebne.
"Žaoka" ili "Dozvolite da Vam pomognem" 
Vrlo često, obmanjivač ume da sabotira odredjeni deo servisa i da se u ključnom momentu pojavi kao spasilac nudeći svoju pomoć. Ko je ne bi prihvatio kad zna da mu gori pod nogama? Nakon što se "problem" reši, igrajući na kartu zahvalnosti i poverenja, nije teško izvući potrebne informacije. Metoda je dobila naziv "žaoka" po istoimenom filmu iz 1973.
"Obrnuta žaoka" ili "Možete li mi pomoći?"
Obrnuta situacija u odnosu na "žaoku". Obmanjivač umesto da nudi rešenje, zapravo sebe predstavlja kao osobu u nevolji i igrajući na kartu ljudske dobrote i saosećanja dolazi do potrebnih informacija.
"Obrnuta obmana" ili "reverse social engineering"
Ovo se može tumačiti dvojako. U smislu napada, žrtva je ta koja zove napadača (znam, zvuči iskrivljeno ali nije retka pojava) ali se isto tako može smatrati postupcima koji slede nakon što potencijalna žrtva prepozna prevaru i trudi se da na svaki način dodje do što više informacija o napadaču.
Ko su potencijalni napadači?
Ukratko svako kome bi koristile vaše informacije ili godio vaš pad. Konkurencija često ume biti nemilosrdna i pokušaće na sve načine da bude iznad vas. Nezadovljni zaposleni su konstantna interna pretnja (Srbija je tempirana bomba što se ovog tiče), nedavno otpušteni službenik koji zna protokole i način funkcionisanja često to može iskoristiti u svoju korist.
Kako se zaštititi?
Gledajući stvar ovako, mnogi bi rekli da ne treba imati poverenja u druge, ne treba biti dobar i fin prema drugima. Mnogi, kao što sam pomenuo, veruju da je metod "tajne lokacije" dovoljna bezbednost. Takva zaštita je bila popularna u Americi u periodu prohibicije. Mesta na kojima se točio alkohol su bila vrlo tajna i niko nije očekivao da ste policajac ako znate gde je podrum i ako znate potrebnu lozinku. U današnje vreme, to je dečja igra.
Pravi pristup se može ostvariti kroz edukaciju (učiti, učiti i samo učiti) i obuku zaposlenih. Svest o važnosti informacija konstantno mora biti na najvišem nivou. U svetu postoje agencije koje se bave PenTestingom koje možete unajmiti i one će odraditi testiranje i procenu kompletne sigurnosti vašeg preduzeća.
Što se tiče teme, ukoliko vas nešto dodatno interesuje (dosta je ispušteno jer je tema preširoka) možete slobodno da pitate ili ako bi ste da pročitate dobru literaturu preporučujem Kevina D. Mitnicka jednog od najumešnijih hakera i osnivača organizacije "Defensive thinking" koja se bavi obukom preduzetnika u zaštiti informacija. On je napisao dve dobre knjige, prva je "Art of deception"
("Umetnost obmane" u izdanju "Mikro knjige") a druga je "Art of intrusion" (kod nas prevedena kao "Umeće provale" takodje u izdanju "Mikro knjige").
Srbija i region se trenutno nalaze u fazi razvoja kad se otvaraju vrata mnogim mogućnostima za ovakve igre. Sve češće u prvi plan izbijaju informacije o "visoko tehnološkom kriminalu" pa treba očekivati da će i industrijska špijunaža uskoro postati realnost. Pesimisti bi rekli: "koja industrija?" ali postoji isto jedna fina izreka posmatrana iz ugla bezbednosti informacija: "Baš onog trenutka kad se zapitate kome bi uopšte trebale informacije iz vašeg preduzeća - bar jedna osoba radi na tome da ih pribavi"
Misljenja (2) 17.04.2008. 20:01
Tweet
Čini mi se da sam zakon o digitalnom potpisu kao i kasniji razvoj situacije nekako prolazi na mala vrata. Razvoj e-uprave je bitna stvar koja nosi ogromne prednosti u odnosu na dosadašnji način poslovanja nekih javnih servisa. Iako se primećuje veliki napredak, daleko smo od nivoa na kome su evropske zemlje a uglavnom nas koči "Zakon o digitalnom potpisu". Šta je digitalni postpis? Kako do potpisa? Šta nosi?
Šta je digitalni potpis?
Digitalni potpis je digitalna verzija ručnog potpisa (ne skenirana) i uz odgovarajuće zakone dokument sa digitalnim potpisom, prenesen preko Interneta je jednako validan kao i dokument ručno potpisan. Sama metoda autentifikacije se zasniva na asinhronom (de)šifrovanju podataka javnim ključem i tajnim ključem.
- Javni ključ je kako mu i ime kaže ključ/podatak koji je dostupan svima. On služi da njime šifrujete podatke ukoliko želite da osigurate da ih niko drugi sem osobe kojoj ih šaljete čita. Znači ukoliko želite da meni pošaljete poruku koju bih samo ja smeo da vidim, na mom sajtu bi pronašli moj JAVNI ključ, njime bi šifrovali poruku i poslali bi je meni. Ja bih, sa druge strane, taj šifrovani tekst mogao da dešifrujem samo uz pomoć mog TAJNOG ključa.
- Tajni ključ je podatak koji posedujemo samo mi i koji kao i svaku drugu šifru ne bi smeli da otkrivamo drugima. Kada na našu adresu stigne dokument koji je šifrovan našim JAVNIM ključem, on se može dešifrovati samo našim TAJNIM ključem.
Na gore opisan način se osigurava tajnost komunikacije ali isto tako ne garantuje autentičnost strana, tj. prenešeni podaci nisu "potpisani". Kako i to rešiti? Praktično u prevazilaženju ovog problema nije smišljeno ništa novo već se samo malo "igralo" sa redosledom šifrovanja podataka.
Potpis koji bi trebao da garantuje da iza poruka stojite Vi, jednostavno šifrujete Vašim TAJNIM ključem a moguće ga je dešifrovati samo Vašim JAVNIM ključem. E sad, neko će reći: "JAVNI ključ je svima dostupan, pa svako može da dešifruje taj potpis." Poenta je u tome da se samo potpis šifruje Vašim TAJNIM ključem a da se cela poruka (zajedno sa šifrovanim potpisom) šifruje JAVNIM ključem onoga kome šaljemo dokument. Na taj način osiguravamo i tajnost komunikacije i autorstvo iste jer se dokument najpre može dešifrovati samo TAJNIM ključem primaoca, nakon čega će ispod dokumenta ostati samo šifrovan potpis, a njega će primaoc lako dešifrovati pomoću Vašeg JAVNOG ključa koji je svima dostupan.
Ovakva metoda eliminiše (ako izuzmemo ljudski faktor) neke osnovne slabosti neke šifre poput simetričnosti i problema razmene ključeva. Možda sve deluje malo komplikovano ali preporučujem jedan ilustrovan primer a ako vam i nakon toga ne bude nešto bilo jasno, pitajte ili vam jednostavno ostaje da mi verujete na reč i da se ne brinete jer praktično nećete Vi nešto šifrovati i dešifrovati već to rade specijalizovani softveri i servisi. :)
Kako do digitalnog potpisa?
Svakako najpoznatije sertifikaciono telo za izdavanje elektronskih potpisa jeste VeriSign. Najbitniji korak do validnog digitalnog potpisa jesu zakonske regulative koje jedna država mora doneti kao i standardi u ovoj oblasti. Trenutno skoro sve banke koje imaju e-banking u ponudi u Srbiji, korisnicima nude neku verziju digitalnog potpisa. To čini i PTT Srbija i Narodna banka Srbije. Ipak to su trenutno nekvalifikovani sertifikati i nemaju pravnu snagu potpisa. Krajem Januara je završena javna debata o četiri pravilnika o registraciji sertifikacionih tela za elektronski potpis, a već početkom Marta je trebalo početi sa samom registracijom. Dokle se stiglo? Na sajtu Ministarstva za telekomunikacije i informatičko društvo nema previše informacija ali preporučujem da pročitate studiju o našoj poziciji u odnosu na region koju je radio tim sa Elektronskog fakulteta u Nišu, kao i dokument o stanju na zapadnom Balkanu koji su sastavile naše komšije Makedonci, tačnije profesori sa Unverziteta Ćirilo i Metodije, PMF. Za stanje u našoj zemlji preporučujem da pratite seriju tekstova na Personal magazinu ili forum eSrbija.net.
Šta nam digitalni potpis donosi?
Spomenuću odmah možda najvažniju stvar - eUprava. eUprava je termin koji označava sve one administrativne poslove koje će od početka primene zakona o digitalnom potpisu moći da se vrše i elektronskim putem. To uprošćeno znači da će praktično svaki kompjuter priključen na Internet postati šalter neke od službi (matična, komunalna itd. itd.). Sve, zašta ste do sad morali da čekate (nekad i satima) u red, od sada ćete moći da uradite u vrlo kratkom roku ne pomerajući se iz svoje stolice. Postupak će se svoditi na popunjavanje potrebnih podataka, downloadovanje traženog dokumenta i eventualno njegovo štampanje. Taj odštampani dokument će biti jednako pravno validan kao i da ste čekali u redu neke službe i sve radili "ručno".
Druge prednosti isto tako nisu zanemarljive. Prednosti poput eObrazovanja, eTrgovine uključiće nas u svetske tokove i otvoriti nove mogućnosti za ovo područje.
U narednom periodu planiram da napišem bar još tri teksta vezana za sigurnost elektronskih i privatnih podataka. Nadam se da je bar ovaj uvod dovoljno jasan, kasnije će možda biti objašnjeni neki drugi aspekti ove priče.
Misljenja (3) 02.04.2008. 22:12
Tweet
Već duže vremena razmišljam o "gerili kao načinu za postizanje ciljeva". Da me ne bi odmah pogrešno shvatili, (trenutno) ne mislim na oružanu gerilu. Generalno, gerila je primenljiva u skoro svim aspektima a meni je posebno interesantna gerila u gradjanskom aktivizmu i kriticizmu uz pomoć savremenih tehnologija.
Gerila je uz pomoć Interneta prešla na jedan novi nivo i sada je zaista ne bih mogao nazvati bespomoćnom i tehnikom koja ne "čini razliku". Sve češće se, ona dobro vodjena, prepliće sa viralnim marketingom, uzrokujući veliki odjek u javnosti i samim tim postižući rezultate.
Preći ću odmah na stvar i pomenuti izbore. Ne mislim samo na naše, ove godine, sasvim slučajno, bitni izbori se odvijaju i u Rusiji i u Americi. Pomenuću odmah one silne letke i ostala čudesa koje stranke (nekako) uspevaju da uguraju u poštansko sanduče. To bi recimo mogao biti negativan primer kampanje. Lično ne verujem da se time postiže nešto drugo sem nerviranja onog koji sve "to" zatekne medju svojom poštom. Kako treba raditi?
Da krenemo od samih stranaka. Rusiju neću pominjati jer nisam primetio da se vodi neka ozbiljnija kampanja, tamo je uglavnom sve već bilo rešeno. Amerika... Počinjem time da svaki kandidat ali baš svaki ima "svoj" sajt, koji je uradjen po već ustaljenom šablonu, uglavnom nudi informacije o toku kampanje i celom problemu pristupa "frontalno". Tu gerile nema, po dolasku na sajt vam odmah traže pare ili da se upišete u listu pristalica. Ništa drugačije od naših :D
Ono što imam na umu kao gerilu, sprovodi nekoliko grupacija, bilo da podržavaju nekog od kandidata ili ne a glavno oružje je YouTube i video(pod)casting uopšte.
1. Declare yourself je neprofitna organizacija koja za cilj ima podsticanje mladih ljudi da glasaju. Mnoge javne ličnosti su članovi organizacije i mislim da im ove godine ide odlično kad je podsticanje omladine u pitanju.
2. James Kotecki je čovek koga morate voleti. Mlad je, sveže diplomirao, inteligentan, dobro izgleda (nemojte ovo da izvrćete) i ima dobar smisao za humor. Čovek je počeo snimanjem video podcastinga u svojoj sobi u studentskom domu a sada snima u studiju sa zelenom površinom iza sebe (koju naravno ne vidite). Došao je dotle da radi intervjue sa kongresmenima i da postane prepoznatljiva ličnost kad je u pitanju praćenje političkih prilika. Preporučujem takodje "parnerski kanal" sa Davidom McMillanom.
3. Politico je nešto ozbiljnija strana priče. Radi se o sajtu koji prati politička dešavanja u Americi. James Kotecki je jedan od aktivnih saradnika na ovom projektu a cela priča je po mom mišljenju vredna pažnje jer se i ovde ne radi o jednoj stranci već o grupi gradjana koji bi da menjaju neke stvari.
4. Barely Political je pored Koteckijevog video bloga druga destinacija koju treba posećivati redovno. Ovaj sajt je okrenut kandidatu Obami a nudi nekoliko zanimljivih stvari. Prva je igra koju igrate nakon što izaberete svog kandidata. Lično verujem da je to zanimljiv način da se opipa puls pirača. Druga stvar koju bi trebalo izdvojiti jeste Obama girl koja se medju zvezde vinula nakon spota koji je snimila za ovaj sajt. Ostaviću vas da i sami pronadjete svoje favorite ali još bih preporučio The Ward ROOM.
Ima ovakvih stvari još ali ću ovde stati. Postavlja se pitanje kada će naši aktivisti (mislim pre svega na NVO) preći na ovakav način širenja informacija. Verujem da će političke stranke brzo "skontati fazon" i uvideti prednost ove pristupačne tehnike. Dobra stvar je što je Internet nemilosrdan i ne priznaje spamovanja i silu. Kvalitet i originalnost će uvek privlačiti više pažnje.
U naslovu sam stavio "za male pare". Time sam želeo da kažem da za ovaj sport i nisu potrebna velika finansijska ulaganja. Verujem da ukoliko postoji kvalitet, kasnije će za razvijanje biti sredstava. ;)
Misljenja (2) 01.04.2008. 13:22
Tweet
Blog i materijal na njemu su delo Slavka Ilića i zaštićeni su
Creative Commons "Attribution-Noncommercial-Share Alike" 3.0 Licencom ukoliko nije drugačije naglašeno. To znači da je sadržaj moguće kopirati, distribuirati i remiksovati sve dok se ne koristi u komercijalne svrhe i naveden je link ka originalnom izvoru.