"Svet kompjutera", časopis koga izdaje Politika a.d., redovno kupujem od marta 2001. godine za sve vreme do sad nisam propusito nijedan broj. Ipak, u proteklih godinu dana nisam naročito zadovoljan ovim časopisom, tj. ono što mi nudi nije mi više bilo dovoljno, pa prethodna dva meseca sam razmišljao koji bi časopis mogao zameniti ovaj.
Da krenem najpre od "Sveta kompjutera". Šta je to što on nudi i šta je to što meni fali. Predstavljanje novog hardvera, verovatno je dobro ali ne bih mogao tačno reći jer ako i pročitam neki review onda je u pitanju neki zanimljiv gadget, notebook ili mrežna oprema. Grafičke, matične, hard-diskovi i ostale stvarčice jednostavno nisu u mojoj sfera interesovanja (osim kada kupujem nešto od istih). Softver je već zanilmljivija tema i tu se da probrati poneki kvalitetan tekst. Akcenat stavljam na slobodni softver i sekciju "Laki pingvini". Kuzmanovićeva kolumna je naširoko poznata a njegov stav mi je dugo bio zanimljiv. Iskren da budem, dosadio mi je i u poslednje vreme uglavnom smara svojim egoizmom koji je prešao sve granice dobrog ukusa. Intrenet i slične "teorijske" teme su mi privlačile najviše pažnje. Nažalost, samo jedan od dva ili tri broja ima temu koja mi se jako dopada i koja mi pruži informacije koje do tada nisam znao. Cena i broj reklamnih stranica su vremenom rasle i sada je cena 139 dinara a reklame su na svakoj drugoj stranici. Marta 2008. zatvaram to redovno druženje dugo 7 godina.
"Internet ogledalo" je magazin koji mi na prvi pogled deluje kao pravi izbor. Počnimo od naziva koji uglavnom defniše moja interesovanja. Prikazivanje hardvera je svedeno na minimum i uglavnom se radi o hardveru koji je meni zanimljiv. Ima raznovrsnih tema iz skoro svih oblasti, intervjua, pregleda i slično. Kvalitet tih tekstova je na zavidnom nivou, kvalitet štampe takodje a reklame ne iskaču na svakom "koraku". Cena od 200 dinara po broju mi trenutno deluje kao opravdana i ne predstavlja mi veliku prepreku u zamenu za "sledeći nivo" kad je ova vrsta štampe u pitanju. Verovatno je ovaj "the one".
"PC World - Mikro" je kvalitetan časopis ali na žalost kad se radi o mojim potrebama ne ulazi u uži izbor zbog svog sadržaja. Iako su tekstovi kvalitetni uglavnom se radi o "offline" temama vezanim za hardver ili softver koji uglavnom nije slobodan. Uz časopis dolazi DVD sa demo verzijama softvera koji je opisan u časopisu i po nekim trailerom, igricom i slično... Kvalitet štampe je dobar a trenutna cena mi nije poznata mada bih se kladio na brojku veću od 200 dinara
"PC PRESS" je sličan Mikrou. Rekao bih da je malo bolje balansiran kad su kategorije, kojima se časopis bavi, u pitanju. Uz primerak koji košta 290 dinara takodje dolazi DVD. Kvalitet štampe i tekstova je OK ali je i dalje previše orjentisan na hardver za moj ukus. Sajt im je malo konfuzan i uglavnom daje informacije samo vezane za časopis.
Časopis koji bi odgovarao početnicima jeste "Explorer" . Eto da ne bude da
spominjem samo časopise za više srednje znanje iz poznavanja tehnologije. Magazin "Digital" je prava stvar za hardcore ljubitelje hardvera. Časopis ne-hardverskim temama posvećuje tek 15ak do 20ak stranica.
Treba u tekstu pomenuti i online magazine. Prvi bi trebao biti "PC magazin" koji je jedno vreme imao i štampano izdanje. Odlikuje ga široka paleta tema medju kojima se može naći za svakog po nešto. Drugi je nezaobilazni "Personal magazin" u kome se mogu uglavnom naći vesti iz raznih oblasti kao i tutorijali. Vredi pogledati.
Meni omiljeni je "(IN)Secure Magazine" koji je u potpunosti posvećen raznim aspektima e-bezbednosti. Moguće je downloadovati ga u vidu pdf fajla i ukoliko vas zanimaju ovakve stvari toplo ga preporučujem. Intervjui, tekstovi, "case study" članci i ostali materijal je na engleskom ali računam da vas to neće sprečiti da ga u potpunosti razumete.
I to je to. Verovatno sam nešto i prevideo, zato ste vi i tu da mi na to ukažete. Ja se samo nadam da će u skorije verme na našem tržištu biti dostupni listovi poput "Plan B-a" ili možda čak "Magazina 2600". Kad već pomenuh 2600, preporučujem redovan download podcasta radio emisije "Off the hook" koju vode Emmanuel Goldstein (urednik 2600) i poznati hacker Kevin Mitnick.
Misljenja (0) 26.03.2008. 22:30
Tweet
Godina je 1926. Britanija, Francuska, Amerika, svet... Uhvaćene nemačke poruke su stizale do kriptoanalitičara i ostavljale ih kompletno – zbunjene. Početni pokušaji da se odgonetnu poruke bili su apsolutno bezuspešni, vrlo brzo se odustalo od samog pokušaja razbijanja „Enigme“ a Nemci su praktično preko noći dobili najsigurniju komunikaciju na svetu.
Ime koje treba pomenuti je Marjan Rejevski, poljski kriptoanalitičar koji je uz pomoć tri elementa pronašao prve slabosti „Enigme“ – straha, matematike i špijunaže.
Poljska je bila jedina država koja ni jednog trenutka nije smela da se opušta i odustaje od pokušaja da dešifruje poruke. Sa jedne strane se graničila sa Rusijom koja je želela da proširi komunizam a sa druge sa Nemačkom koja je želela da povrati teritoriju izgubljenu u Prvom svetskom ratu.
Element matematike bi morao biti jasan jer za razumevanje rada kao i za dešifrovanje „Enigme“ bio je potreban izuzetan mentalni napor. Špijunaža je pak doprinela konstrukciji modela vojne „Enigme“ i mašine nazvane „bomba“ koja je praktično predstavljala „bruteforce atack“ mašinu (isprobavala je sve kombinacije i kada bi pronašla pravu, lampice bi se upalile).
Godina je 1939. Blečli Park. Iskusni britanski kriptoanalitičari iz „Sobe 40“ su odabrali pogodno mesto za Vladinu školu za šifre i kodove. 4. Septembra Alan Tjuring se odaziva na poziv i seli se u Šenli Bruk End, udaljen 5 kilometara od Blečlija.
Iako je Blečli u početku nizao uspehe, oni su se uglavnom zasnivali na radovima Rejevskog i činjenici da su operateri „Enigme“ svaki ključ poruke šifrovali dva puta (ako je ključ bio ABC, operater bi kucao ABCABC). Tjuring je odmah pretpostavio da će ubrzo Nemci shvatiti da je to slabost šifre i preći na drugi sistem, pa je stoga počeo sa traganjem alternativnog načina „razbijanja Enigme“.
Ubrzo je analizom dešifrovanih poruka shvatio da se sadržaj nekih može znati samo na osnovu vremena i mesta odakle je poslata. Na primer, Nemci su u 6 ujutru slali izveštaj o vremenu, i to na vojnički rigidan način (kratko i jasno) tako da je poruka uhvaćena u to vreme sigurno sadržala reč wetter. Ako bi dešifrant pred sobom imao tekst ETJWPX i znao da on predstavlja reč wetter ostalo bi samo da proveri koja postavka odgovara ovakvom šifrovanju.Kada bi našli pravu postavku, na osnovu samo te jedne poruke znao se dnevni ključ i sve ostale poruke koje stignu tokom dana su sa lakoćom „otvarane“. Ali da li je to bilo zaista tako lako?
Kriptoanalitičaru bi i dalje ostalo da proveri 159 000 000 000 000 000 000 mogućih kombinacija, pa je Tjuring pribegao „rastavljanju postavki“. Najveći uspeh je bio poništavanje efekta kablova za ukrštanje. Konstruišući električno kolo koje je vršilo tu funkciju broj kombinacija za proveru sada je iznosio 1 054 560 što je fenomenalan napredak. Osmislivši sistem od 60 grupa bombi (broj kombinacija skremblera „3 od 5“), gde bi svaka grupa trebalo da proveri 17 576 kombinacija, brzinom jedna kombinacija po sekundi – dnevni ključ bi uz pomoć puškice bio dostupan za samo 5 sati. Sve ovo je bilo samo teorija a Blečli je uspeo da izdejstvuje 100 000 funti kako bi ideju pretvorili u funkcionalni uredjaj.
14. Marta 1940. svetlost dana je ugledala Victory, prvi prototip Tjuringove „bombe“ ali je nakon
stavljanja u pogon pokazala da se razlikuje od mašine u teoriji. Umesto 5 sati, za dobijanje jednog ključa bilo je potrebno 5 dana. Usledili su veliki napori da se poboljša efikasnost. 1. Maja 1940. Nemci, prestaju sa ponavljanjem ključa poruke i time znatno poboljšavaju sigurnost svojih komunikacija do 8. Avgusta 1940. kada je u Blečli stigla nova „bomba“ Agnus Dei (skraćeno Agnes). Ona je bila u stanju da do ključa dodje u roku od sat vremena (ako je sve išlo kako treba).
Blečli je nastavio da redja uspehe. Da pokaže da to zaista ceni, tadašnji predsednik Vlade Vinston Čerčil odlazi u posetu. Zvao ih je „zlatnim guskama koje ležu jaja i nikada ne gaču“. I možda to jeste prava slika koja govori o Blečli parku. Svi zajedno su obavljali izuzetno bitan rad koji je saveznicima pružao neophodne informacije a čak ni najbliži nisu smeli da znaju čime se ovi kriptoanalitičari bave. Zanimljivo je to što je Tjurin jednom prilikom pomenuo majci da je uključen u neku vrstu vojnog istraživanja a ona je bila razočarana što ga to nije nateralo da sredi razbarušenu frizuru. Činjenica da je bio jedan od vrhunskih kriptoanalitičara na svetu je bila strogo čuvana vojna tajna.
12 godina kasnije
Alan Tjuring u svedočenju policajcima povodom kradje naivno otkriva da je u vezi sa mladjim čovekom iz istog grada. Po tadašnjem zakonu, nije im ostavljena druga mogućnost do privodjenja i podizanja optužnice za „veliku nepristojnost suprotnu Sekciji 11 Amandmana 1885 Krivičnog zakona“.
Izveštavanje medija sa sudjenja i javno objavljivanje presude je doprinelo javnom poniženju. Tjuringu je pružena prilika da bira izmedju zatvorske kazne i jednogodišnje hormonske terapije estrogenom. Bira terapiju, koja je po mišljenu suda trebalo da obuzda njegov libido.
Britanska vlada mu ubrzo oduzima dozvolu za rad na poverljivim projektima i zabranjuje mu da radi na istraživačkim projektima iz oblasti razvoja računara. Terapija ga je učinila gojaznim i impotentnim. Vojna tajna je i dalje bila na snazi.
8. Juna 1954. čistačica je pronašla Tjuringa zavaljenog u fotelji. Na stočiću kraj nje je bila polupojedena jabuka u koju je porethodno ubrizgan cijanid. Zaključak patologa bio je – samoubistvo!Literatura koja je korišćena za pisanje mini-serijala o Alanu Turingu, uključuje "Knjigu o šiframa" autora Sajmona Singa, Wikipediju, homepage Alana Turinga koju održava njegov biograf Andrew Hodges kao i još nekoliko izvora poput knjiga iz Strukurnog programiranja, Osnova računarstva i slično.Mini-serijalpored ovog uključuje još dva teksta: Alan Turing I i Enigma. Ceo materijal se može i preuzeti u PDF formatu.
Iako govori konkretno o jednom geniju, više govori o sredini u kojoj se radjaju ideje, o čudima koja su moguća uz podršku bliskih i o tragedijama koje se dese kada vam otmu sve i kada ste spremni da sve date.
Misljenja (0) 19.03.2008. 14:46
Tweet
Mančester, godina 1952. Jedan čovek je pokraden i nedugo potom, u izjavi policajcima naivno otkriva da je u vezi sa mladjim čovekom iz istog grada. Po tadašnjem zakonu, nije im ostavljena druga mogućnost do privodjenja i podizanja optužnice za „veliku nepristojnost suprotnu Sekciji 11 Amandmana 1885 Krivičnog zakona“. Čekalo ga je sudjenje...
26 godina ranije
Dorset, škola Šerborn, godina 1926. Četrnaestogodišnji mladić, nakon puta dugog 100 km, biciklom stiže na početak prvog polugodja. Podvig su propratile lokalne novine a taj entuzijazam će se kasnije pretvoriti u veliku ljubav prema nauci i eksperimentima i pratiće ga kroz čitav život i u svemu što radi. Jedini drug koji je sa njim delio istu viziju a koji je po njegovim i tvrdnjama drugih bio darovitiji, Kristofer Morkom umire 1930. godine od tuberkuloze. To je dogadjaj koji je najverovatnije odredio njegov dalji put, darujući svetu genija - jednog od najzaslužnijih za razvoj računarstva. Kako je Morkom , kao izuzetno nadaren, već dobio stipendiju za Kembridž, Alan Tjuring odlučuje da konkuriše za taj koledž.
Kembridž, Specijalna i Univerzalna mašina
1931. godine Tjuring je primljen na Kembridž gde je imao prilike da se nadje u okruženju velikih umova poput Bertranda Rasela (Nobelova nagrada za književnost 1950.), Alfreda Norta Vajtheda (Principia Mathematica), Ludvig Vitgenštajn (Tractatus Logico-Philosophicus, Philosophical Investigations)... Taj period je karakterističan po jednoj debati o prirodi matematike i logike. Matematika je bila u krizi jer je logicar Kurt Gedel pokazao da postoji odredjen broj problema koji se logički ne mogu rešiti. Time je srušen čitav jedan aksiom da je moguće odgovoriti na sva matematička pitanja. U nadi da će tako „spasti matematiku“, matematičari su pokušali da identifikuju sva „neodlučiva pitanja“. Cela polemika inspirisala je Tjuringa da napiše svoj najuticajniji rad iz oblasti matematike – „O izračunljivim brojevima“.
U tom delu govori se o apstraktnoj mašini koja bi trebala pomoći da se otkriju sva „neodlučiva pitanja“. Ta mašina izvršavala bi unapred odredjen algoritam (niz koraka). Jedna mašina bi npr. izvršavala jednu matematičku operaciju, gde bi se potrbni parametri unosili preko jedne papirne trake a rezultat bi se ispisivao na drugu papirnu traku. Kako je važilo „jedna mašina – jedan algoritam“, taj apstraktni model je nazvan „Specijalna Tjuringova mašina“.
Kako je već bio zamislio čitav niz specijalnih mašina, sledeći korak je bio „stvaranje“ (sve je teorijski) jedne fleksibilne mašine koja bi bila (sada je tako možemo nazvati) programabilna i sposobna da izvrši bilo koju funkciju. Izbor funkcija bi se takodje vršio ubacivanjem odabranih traka. „Univerzalna Tjuringova mašina“, kako ju je nazvao, u teoriji je trebala dati odgovor na svako pitanje koje je imalo logičan odgovor. Iako se pokazalo da ne može da identifikuje sva „neodlučiva pitanja“, ovaj apstraktni model predstavlja prvi moderni programabilni računar, iako je te 1937. godine postojao samo u teoriji. A i to će se ubrzo promeniti.
Možda jednako bitna stvar njegovim dostignućima u nauci, bilo je okruženje u kojima su ona postizana. Tjuring je u jednoj izuzetno tolerantnoj sredini imao veliku podršku. Čak je i homoseksualnost na univerzitetu bila široko prihvaćena pa je bio lišen brige o tome da li će neko saznati za njegovu orjentaciju i šta će na to reći.
Pre nastavka priče preporučujem mali diskurs na tekst o Enigmi. Drugi deo možete pročitati OVDE a ukoliko nemate vremena da na Internetu ispratite ceo tekst možete ga skinuti u PDF formatu.Misljenja (3) 19.03.2008. 14:44
Tweet
Artur Šerbijus je koristeći znanje stečeno na studijama elektrotehnike u Hanoveru i Minhenu, razvio jedan od najpoznatijih šifarskih sistema krećući od osnove Albertijevog „šifarskog diska“ (korišćen za šifrovanje u Američkom gradjanskom ratu). Razvio je „Enigmu“.
Šifarski disk je izum iz petnaestog veka a izumeo ga je italijanski arhitekta Leon Alberti. Uredjaj se sastojao od dva bakarna diska, jednog većeg i jednog manjeg, na čijim krajevima je izgravirana abeceda. Oba diska su spojena iglom u sredini i mogla su se slobodno rotirati oko svoje ose. Ovakav način šifrovanja je samo olakšana upotreba Cezarove šifre (supstitucija „slovo za slovo“) ali je kasniji rad Albertija doprineo razvoju novog sistema šifrovanja za koji je najviše zasluga pokupio Blez de Vižner, francuski diplomata koji ju je konačno uobličio.
Razvijeni sistem „Enigma“ se sastojao od 5 bitnijih komponenti (mada ih ima više, ove su dovoljne za razumevanje rada).
Tastatura služi za unos početnog teksta, bilo radi šifrovanja, bilo radi dešifrovanja.
Ploča s lampama predstavlja izlazni uredjaj za prikazivanje šifrovanog odnosno dešifrovanog teksta. Vrlo rana verzija monitora (o LCD ekranima nema ni govora)
Skrembler je najbitniji deo ove mašine. Predstavljen je u obliku diska na kome je bilo 26 rupa kroz koje su prolazile žice. Žice su povezivale tastaturu na jednom kraju i ploču s lampama na drugom kraju (nakon niza preplitanja naravno). Da cela stvar ne predstavlja samo fensi varijantu Vižnerove šifre (Cezarova šifra sa više alfabeta) pobrinuo se mehanizam za rotiranje diska. Nakon svakog otkucaja na tastaturi disk se rotira za 1/26 kruga. To znači da, ako teorijski 26 puta zaredom otkucate slovo „a“, 25 puta će ono biti kodirano drugačije od prethodnog puta a samo jednom kao slovo „a“. Kako je ponavljanje simptom slabe šifre, ovaj problem je delimično otklonjen dodavanjem još dva diska. Čisto računice radi ako pomnožite 26*26*26 i u kombinaciju dodate 6 mogućih rasporeda tri diska, dobijate broj od 105456 kombinacija. Dovoljno jako?
Četvrti deo je bila ploča s kablovima. Operater Enigme je kod sebe imao 6 kablova kojim je mogao da direktno „prespoji“ slova na tastaturi (tako da kad recimo kucate slovo „b“ šifrovanje ide putanjom namenjenom slovu „t“). Broj načina na koji mogu da se ukrste 6 parova od ukupno 26 slova je 100391791500. To ukratko znači da je broj ključeva koje treba isprobati da bi se došlo do „šablona“ veći od 10 000 000 000 000 000. A to je tek početak.
Regularna mašina dostupna Nemcima imala je na raspolaganju 5 diskova od kojih su birana 3 a operateri mornaričke enigme imali su na raspolaganju 8 diskova. Pred početak rata je i broj kablova sa 6 povećan na 10. Računati broj ključeva nije potrebno jer kada na sve to dodate i proceduru da je ključ svakog dana menjan, jasno je da tada nije bilo moguće razbiti šifru Enigme, tada nije postojao odgovarajući tehnički odgovor kripnoanalize na ovu prednost kriptografije. Ili možda jeste?
Da bi se obezbedilo dešifrovanje poruka, mašina je posedovala deo nazvan „reflektor“. Taj deo je vraćao struju nazad kroz skremblere pa je za dešifrovanje poruke bilo potrebno samo posedovati „Enigmu“ i imati knjigu šifara u kojima je pravilan početni raspored skremblera za taj dan.
Bez obzira na jačinu šifre, koja je bila glavni adut, Šejbijus nije najbolje prošao kada je „Enigmu“ izneo na poslovno i vojno tržište. Cena jednog primerka je iznosila oko 20 000 funti u današnjem novcu. Visoka cena je bila dovoljan razlog za nerazmišljanje o ovom rešenju. Nemačka vojska je i dalje bila samouverena po pitanju trenutne sigurnosti njihovih komunikacija i tek je 1923. godine, nakon objavljivanja „zvanične istorije Prvog svetskog rata“ britanske kraljevske mornarice, shvatila da su njihove komunikacije već dugo, dugo, dugo kompromitovane.
Već 1925. „Enigma“ je ušla u masovnu proizvodnju kao izabrano najbolje rešenje a 1926. je vojska počela da je koristi nakon čega su usledile sve važnije institucije, vlada, železnica... Samo vojska je kupila 10 000 primeraka ali Šejbijus nije dočekao da vidi kako njegovo delo donosi prevagu u ratu koji sledi. Umro je od unutrašnjeg krvarenja nastalog udarcem u zid 1929. nakon što je izgubio kontrolu nad kočijama.
Tekst je dodatak mini-serijalu o Alanu Tjuring-u. Prvi deo možete pročitati OVDE a ukoliko ste to već učinili možete pogledati nastavak ili preuzeti ceo materijal u PDF formatu.
Misljenja (0) 19.03.2008. 14:43
Tweet
IT seminar posvećen širenju svesti o poslovanju na Internetu pod imenom BizBuzz, mesto dešavanja - Niš, vreme 22. - 24. oktobar 2008. (datum je još uvek nezvaničan)
Nakon što sam ukratko pisao o prethodnom seminaru, ostalo je da se čeka na neku novost vezanu za ovogodišnju verziju istog. :) E pa tu je par stvari za objaviti.
Vredna svake pohvale je činjenica da je organizator krenuo ranije u osmišljavanje ovogodišnjeg dešavanja, plus, to je rešio i da podeli sa nama. Da bi se lakše pratio napredak i trenutno stanje, na svoj sajt, dodali su i blog pa vas odmah na početku ohrabrujem da svratite i da ga redovno pratite. Trenutno je u ulozi admina naširoko poznati flylord a u održavanju tog bloga će mu pomoći rado vidjen gost na mom blogu SSpin ili kako mu prijatelji tepaju SrkiBoy. Srki je autor bloga o Novaku Djokoviću o kome ste možda čitali u Politikinom Zabavniku. :)
Druga stvar koju treba najaviti jeste novi sajt. Organizator to nije naglasio ali mali preview onog što se sprema možete naći na OVOM linku. Požurite da vidite dok je informacija sveža jer ne znam kako će reagoati na ovo "otkrivanje" ali mi namera svakako nije loša.
Ostaje samo da izrazim punu podršku konkretno ovom i svim sličnim projektima jer situacija u kojoj se naša web scena nalazi nije uopšte za hvalu a i podrška nam nije jača strana pa ukoliko nešto konkretno možete da pomognete, ohrabrujem vas da to i ponudite organizatoru.
Misljenja (6) 05.03.2008. 23:09
Tweet
Blog i materijal na njemu su delo Slavka Ilića i zaštićeni su
Creative Commons "Attribution-Noncommercial-Share Alike" 3.0 Licencom ukoliko nije drugačije naglašeno. To znači da je sadržaj moguće kopirati, distribuirati i remiksovati sve dok se ne koristi u komercijalne svrhe i naveden je link ka originalnom izvoru.