ITkutak.com - IT ćoše jednog informatičara

Blogeri: Milan Milošević (MMilan.com)

Poštovani čitaoci, ITkutak nastavlja predstavljanje blogera i ovom prilikom vam govori o Milanu Miloševiću. Siguran sam da je mnogima već poznat i verovatno su nailazili na njegove radove ali da ipak napravim mali presek. Unapred govorim, ovde neće biti rečeno sve o njemu - za to nismo otkupili prava. Pa da počnemo :)

 Milana sam najpre upoznao kao administratora jednog foruma. Bio mi je predstavljen kao neko ko poseduje veliko znanje, kao čovek koga bi trebalo imati u timu. Kao takvog ga i ja vama predstavljam. Milan je jedinica za kompetentnost na polju fizike i astronomije, ČovekKogaSeTrebaKloniti za samoprozvane astrologe, razumna osoba, profesionalac u svemu što radi...

Da nije njega, akademska mreža bi bila u kolapsu, prevaranti bi bez problema širili svoje laži a mnogi "projekti" bi sada bili deo zaborava (što ima i pozitivne i negativne strane). Ovih dana ima dilemu da li da u hederu svog bloga stoji "O životu, univerzumu i ostalom" ili "O životu, kompjuterima i ostalom" a uskoro očekujemo ishod.. jedan je od blogera koji 100% "operiše" na GNU/Linux-u što mu pristaje uz "open mind" i onaj "geek" deo ličnosti. 

U nastavku sledi mini-intervju i ovom prilikom se zahvaljujem Milanu što je odvojio par dana da odgovori na pitanja :)

 1. Šta ćeš biti kad porasteš?

    Cccc, pa gde vise da rastem? Zar ovih 197 cm nije dovoljno? :)

 2. Otkud dilema "univerzum ili kompjuteri"?

    Ne mogu da se setim svih detalja, ali dilema je prilicno stara. Potice negde iz 2000 godine, kada sam upisivao fakultet. Lupam ja tako glavu sta da upisem, elektroniku ili astronomiju. Ali nikako da se oduclim - astronomija u BG, a elektronika tu, ali bas mi se i nije nesto svidjala. Da idem na elektroniku u Beograd ili Novi Sad - ne ide, preskupo. Tako krenema ja na se prijavim na fax, izadjem iz stana stignem do kraja ulice i postavim sebi cuveno pitanje - levo ili desno; levo je bio PMF i "univerzum" a desno - elektronski i "kompjuteri". Mislim da je to bio prvi i poslednji put da sam izabrao "levo". I eto, rodi se vanbracno dete elektronike i astronomije, odoh ja na fiziku :) Lokika je bila, ajde da zavrsim fiziku, u medjuvremenu mogu da petljam sa astronomijom i kompjuterima, zavrsim fax a posle toga smisljam sta i gde dalje. I onako su obe stvari nastale iz fizike tako da je to i bio neki logicni tok dogadjaja.
Napusti mene ta dilema na par godina, ali vrati se ponovo tamo negde 2004 godine, prvo malo ali poslednjih godinu/godinu i nesto sve vise i vise. Astronomija je tu, fizika malo zaostaje ali trebalo je nadoknaditi.
Sada je ta dilema opet dostigla maximum, na koju ce stranu ne znam, ali pregovori o kolaiciji su u toku. Ako sve ide po planu, koalicija ce biti sklopljena verovatno u septembru :)
U svakom slucaju to i nije velika dilema, tj. dileme gotovo i da nema - te dve stvari je nemoguce odvojiti: kompjuteri ne postoje bez univerzuma a univerzum ne mozemo da istrazujemo bez kompjutera.

3. Otkud toliko interesovanje za astronomiju?

    Hteo sam ja prvo da budem istoricar, ali kad sam shvatio da jedino u astronomiji imam LIVE prenos iz istorije, opredelih se za astronomiju :) Ajde sada ozbiljno...
To traje od kad znam za sebe, uvek sam previse cesto pitao "kako, odakle i zasto" a ta pitanja mogu da idu daleko u proslost, sve do samog nastanka svemira. E to je ono sto hocu da razumem :) Avgust mesec 1999 godine odigrao je presudnu ulogu. Ono cuveno pomracenje Sunca od koga u podrume pobegose jedino hrabri Srbi. Ni NATO avioni neuplasise nas narod kao to opasno Sunce koje je stalno iznad nas. Poces tada da vodim rasprave oko cuvene narodne "ko se sunca krije, bolje da ga nije" i nastavih tim putem - sa jedne strane nastavio sam traganje za odgovorima na ona tri pitanja (jos nisam stigao do 42, ali tu sam, sada sam negde kod 42,000000000000nesto :) ) a sa druge - stalne rasprave sa onima koji zaglupljuju narod, ili supored drugih vec poglupaveli (sa onima koji su takvi po prirodi, ne vredi se raspravljati)
I da, ne interesuje mene uopste astronomija; ono sto me interesuje zove se astrofizika :D

4. A za astrologiju?

    Ah, de me nadje! Odakle ti to da me interesuje astrologija? Znas, nezgodno je kad kazes da si astronom a ljudi te pitaju da im napravis horoskop. To je isto kao kada bi nekom lekaru rekao da je vracara ili pravniku da je inkvizitor. To sto nazivas "interesovanje za astrologiju" nije nista drugo nego "isterivanje djavola" iz naroda i, sto neki vole da kazu, moj doprinos borbi protiv terorizma (kulturnog), korupcije i kriminala.

5. Imaš 30 sekundi da kažeš šta god želiš bez ikakve cenzure:

    30 sekundi, samo ????????? Ajde bre dodjite na moj blog, ovde je mnogo dosadno. Pogledajte koliki post a u njemu nista pametno :D

Ako imate nešto da dodate, pitate, komentarišete - samo izvolite :) 

URL - Stepen neograničenosti teksta

Oko godinu dana, kao bloger, ja kao jednu od prednosti blogovanja navodim i "neograničenost teksta". Naime, (moja) teorija kaže da čitava dimenzija leži u onim plavim podvučenim rečima koje uglavnom nazivamo web-adresom ili jednostavno URL (Uniform Resource Locator).

 Jedan tekst na blogu se može ali i ne mora završiti na tom istom mestu. Da bi priča postala dublja potrebno je u Vaš tekst dodati samo jedan link koji će voditi ka drugom tekstu koji Vas je inspirisao, koji kritikujete ili jednostavno preporučujete.

Koliko će Vaš tekst zaista biti "neograničen" subjektivna je stvar i uglavnom zavisi od volje čitaoca jer  na adresi koju ste naveli nalaziće se tekst u kome će verovatno postojati bar jedan link koji će opet voditi dalje i tako svaki put dodavati još jedan deo na celu slagalicu.

Zato sam u jednom od prethodnih tekstova pomenuo koncept "širenja blogrolla putem blog postova". Često su reči koje bi želeli da napišete - već napisane. Jednostavnim linkovanjem sebi štedite trud a sa druge strane odajete priznanje onom koji je te reči sročio ili objavio.

Elektronski logor - Reagovanje!

"Elektronski logor" je dokumentarac produkcijske kuće "Ostrvo" koji za temu ima... Pa nisam baš siguran šta je tačno tema.

Sa jedne strane to je priča o novim dokumentima (lične karte i pasoši) koji u sebi sadrže biometrijski čip. Napravljen je osvrt iz ugla ugrožavanja privatnosti lica koje poseduje takav dokument.

Sa druge strane to je priča iz Biblije o "žigu Zveri" (naravno misli se na biometrijske čipove) i kazni za one koji taj žig prihvate. U nastavku sledi moje reagovanje na dokumentarac!

"I učini da svi, mali i veliki, bogati i siromašni, slobodni i robovi načine sebi žig na svojoj desnoj ruci ili na svom čelu. I da niko ne može ni kupiti ni prodati sem onoga ko ima žim, ime zveri ili broj njena imena. Ovde je mudrost. Ko ima um neka izračuna broj zveri; jer je čovekov broj. A njen je broj šesto šezdeset i šest."  (Otkrovenje Sv. Jovana 13:16 -  13:18)

Ovaj uvod, čitan dubokim glasom uz pozadinsku muziku (modifikovana "Oda radosti") predstavlja istovremeno i razradu i zaključak celog dokumentarca. Da na početku odmah kažem - ovaj dokumentarac u sebi ne sadrži ni približno dovoljan broj činjenica, pun je kontradiktornosti i priča o "teoriji zavere". Da naglasim, priča o privatnosti korisnika je ozbiljna ali način na koji je ovde predstavljena je jako neozbiljan i više nalikuje nekoj parodiji. Ali hajde da sve sagledamo "tačku po tačku":

Lične karte kao znak nepoverenja države prema gradjanima!

Arhidjakon Radoš Mladenović , upravnik duhovnoh centra Sv. Nikolaja Žičkog, govori o ličnim kartama kao znaku nepoverenja države prema gradjanima. On tvrdi da razlog za ovaj dokument "nije opšta bezbednost jer najuredjenije zemlje sveta nemaju lične karte a kod nas je ona uvedena 1942. godine kada su Nemci hteli da gradjane stave pod kontrolu".

I pitam ja vas, ima li ovo nekog smisla? Prvo, koje to najuredjenije zemlje sveta nemaju lične karte? Kolega koji mi je preporučio dokumentarac naveo je primer Amerike, Britanije i td. U tim zemljama se identifikacija vrši preko vozačke dozvole i sličnih dokumenata. Nije bitno kako se dokument zove, bitno je da svi oni imaju istu svrhu. Ali i da gore navedenu tvrdnju uzmemo zdravo za gotovo, postavlja se pitanje: Da li su te zemlje pravi primer za zaštitu privatnosti gradjana?

Na ovo pitanjepraktično odgovara politikolog Aleksandar Pavić, koji navodi činjenicu da je prosečni stanovnik Londona fotografisan preko 300 puta dnevno (preko sistema kamera - CCTV). I to je jedna od dve stvari u celom dokumentarcu koja ima pravi pristup. On isto govori o faktorima koji bi mogli ubrzati proces zanemarivanja lične privatnosti i navodi primere poput "Patriot Act-a" u Americi nakon 11. Septembra. Gospodin Pavić je i suosnivač udruženja gradjana "Za život bez žiga".

Oprema: proizvodnja, nabavka, korišćenje...

Ovo je najzabavniji deo jer uključuje sve tajne organizacije iz svih teorija zavere. Kako narator kaže, oprema je napravljena u inostranstvu pa samim tim je i pod nekom inostranom kontrolom. Nju će koristiti državni organi i institucije i samo oni će moći da očitavaju a gradjani neće imati saznanja kada se i koji podaci beleže o njima i smeštaju na njihov čip (iako se sve to zakonom propisuje).

Demanti ovoga ubrzo stiže pominjanjem dostupnosti podataka kriminalcima, neprijateljima, zlonamernim hakerima (ufff, bad boys, bad boys). Pa čekajte... kako god okrenete, niste u pravu. Ili će podatke moći da čita samo "država" ili ćemo moći svi jer kad mogu zlonamerni hakeri, mogu i dobronamerni (kojih je btw mnogo više) a samim tim i mnoga udruženja koja propagiraju zaštitu privatnosti i za to se bore pravnim sredstvima.

U stvari, temelj cele ove priče predstavlja centralizovana baza podataka. To je baza podataka u kojoj će svako od nas imati "dosije" a koji će se dopunjivati kad god vas i gde god vas neko identifikuje. Da stvar bude pogodnija za zaveru, centralizovana baza podataka je superkompjuter pod nazivom "Zver". I dok se ljudi pitaju da li je on smešten u Švajcarskoj ili Belgiji, lako je dokazati da je sve samo fikcija stara preko 30 godina.

Druga smislena stvar koju sam čuo u dokumentarcu dolazi od djakona Olivera Subotića, teologa i informatičara, koji je istovremeno i jedina osoba koja se pojavljuje a u potpisu ima nešto što je makar teorijski vezano za tematiku. On je naveo primer studija raznih kanadskih organizacija (nije naveo koje su to razne kanadske organizacije) i mnogih stručnjaka iz oblasti informatike (nije čitao imena) o centralizovanom sistemu kakav bi se trebao primeniti u Srbiji, i "podvukao" njihov zaključak da je "sistem totalitaran". Tu nemam šta da dodam, to je tačno. Verovali ili ne, čoveku koji jedini ima veze sa tematikom dokumentarca, dali su samo te dve rečenice (celih 30 sekundi emitovanja). Preporučujem zato njegovu knjigu "Biometrijski sistemi identifikacije", nisam je pročitao ali kako kažu - ova knjiga zauzima kritički stav - pa tu mora imati nekih relevantnijih podataka (bar se nadam).

Strani centri moći! 

Hit milenijuma mogao bi biti nastup Vlastimira Djordjevića, potpresednika Advokatkske komore Srbije, koji kaže da je "nabavka preme dirigovana od stranih centara moći!"  

Narator u raznim delovima dokumentarca navodi razne teorije poput: "oprema omogućava kontrolisanje misli i postupaka svakog stanovnika" , "korišćenje ove opreme podržavaju masoni", "sve kontroliše tajna super-vlada iza koje stoji medjunarodni cionizam".

Kada se na kraju sve skupi na jedno mesto, vidi se da ovo nema nikakve veze sa privatnošću korisnika, nema veze sa tehnologijom, tehnikom... Izmedju redova, na videlo izbija teorija o "uroti protiv Pravoslavlja", o gubljenju duhovnosti i udaljavanju od vere. Gledaocu se od starta ispira mozak na isti način kao što govore da će drugi činiti. Ne nude mu se činjenice, argumenti već priče koje bi bile prikladnije za neku službu u crkvi. Vrhunac predstavlja izjava Sladjana Mihaljevića, pravoslavnog publiciste da "ne smemo eksperimentisati već raditi samo ono što je dobro za nas". Pitanje: Kako znati šta je dobro bez eksperimentisanja i istraživanja? Ko je kompetentan da kaže šta je dobro a šta ne?

Može se još puno toga čuti u ovom dokumentarcu, ako ne odustanete od gledanja u prva dva minuta (što stručni ljudi obično urade). Ja sam želeo da skrenem pažnju na ovo iz dva razloga:

- Priča o privatnosti gradjana je ozbiljna stvar. Njoj treba pristupiti ozbiljno, argumentovano i stručno. To ću pokušati ja u dve teme (jedna o praćenju, druga o zaštiti od praćenja)

- Ovakav način koji je korišćen u dokumentarcu je primer za katastrofalno loše vodjenje diskusije o tematici.

Kraj! 

Mesto za nove bendove

Nakon fenomenalnog mini-odmora želim da pisanje nastavim jednom laganom temom. Već neko vreme razmišljam o njoj ali sam pre par dana "prelomio" a za to je uglavnom zaslužan offline život i trenuci provedeni u jednom niškom klubu koji se sada zove "Od sumraka do svitanja" ali je poznatiji pod starim imenom "Salun".

Za one koji za njega ne znaju (mada je poznat i van granica niške opštine) radi se o klubu u kome 5 dana u nedelji možete da čujete živu svirku za koju se stara nekoliko bendova. E sad, nekako bi išlo da kažem "neotkrivenih" bendova ali i nije baš tako. Pomenuću sada već poznati "Penthouse band" koji je jedinica dobrog provoda u Srbiji. Oni su svoju karijeru počeli baš u ovom klubu. Ukazana im je šansa i svojih 5 minuta su iskoristili na pravi način. Od drugih valja pomenuti i bend "Denis napast" čiji je uspeh na uzlaznoj putanji, "Hattrick", "S.O.S", "Pin Up", "Team System...

Generalno govoreći radi se o klubu koji je uspeo da spoji promociju kvalitetnih bendova i dobru, priuštivu zabavu posetiocima. Celi fazon podseća malo na tone klubove iz američkih serija poput "O.C.", "One tree hill" i slično.

Ali sve ovo je samo offline uvod a tema zapravo ima online karakter. Zadržimo se malo na promociji kvalitetnih ljudi, timova, projekata. Tako nešto je uvek dobrodošlo zar ne? A blogovanje na neki način predstavlja nastup na sopstvenom stejdžu gde instrumenti koje svirate zavise isključivo od vaše kreativnosti. 

Većina vas verovatno zna za projekat Tihomira Stojanovića pod nazivom "Mreža kreativnih ljudi". Radi se o sajtu koji za cilj ima upravo promociju kreativnih ljudi, promociju njihovih radova i projekata. Već neko vreme na "ovaj ili onaj" način (e sad ovo shvatite kako hoćete) pratim njegov rad i vidim da se inicijator zaista trudi oko svega. Iako je, kao što reko, već poznat u odredjenim granicama, mislim da projekat zaslužuje veću pažnju i bilo bi zaista lepo videti da nešto ovako postaje još uspešnije. Na meni je samo da mu to i poželim.

Drugi projekat koji bi se mogao uklopiti u priču jeste "Balkanrock". O njemu je pisao moj prijatelj  SSpin (Srki) iz ugla "uspeha na osnovu truda bez SEO-a". Pokretači su Dejan Dinić i Miloš Najdanović, moji dobri prijatelji, pa na osnovu informacija iz prve ruke mogu da govorim o trudu koji je uložen i koji se još uvek ulaže na promovisanju ovog projekta. Radi se o sajtu koji je pokrenut bez ikakvih finansija (najpre na free hostu) da bi se ubrzo kupio domen, uplatio hosting i postao najveći rock portal u ovom delu sveta ;) Balkanrock se trudi da u okviru svojih delovanja promoviše neafirmisane bendove i muzičare. 

Najsvežiji projekat koji bih da pomenem (i za sada ugrabim odredjenu ekskluzivu) jeste sajt koji je pokrenuo gore pomenuti SSpin pod nazivom Niš-Music. Radi se o agregatu dešavanja u Nišu iz sfera umetnoti, kulture, lifestyle-a... Tek je počeo sa radom a ja mu želim sve najbolje. ;)

Zadatak za vas: Nadjite nekoliko kvalitetnih sajtova, blogova i slično i preporučite ih svojim prijateljima. Zašto da ne stvaramo kvalitetne "kompilacije" i van naših "blogroll-ova" (ja ga još uvek nemam, uskoro ću ga srediti, obećavam) :)

Social engineering

Najveća pljačka banke nije izvršena ni vatrenim ni hladnim oružjem, nije izvršena ni uz pomoć kompjutera. 10 miliona američih dolara je prenešeno sa jednog računa na drugi tako što je Stenli Rifkin jednostavno od par službenika banke zatražio da to učine. Obmana (social engineering) uz detaljno planiranje i nadarenost za ophodjenje sa ljudima je najmoćnije oružje u industrijskoj špijunaži. Da li je neko siguran?

Postoji jedna hakerska izreka koja kaže "Samo je ugašen kompjuter - siguran kompjuter". Ako ubacimo elemente obmane čitav taj koncept pada u vodu jer se polazi od osnove da je naslabija karika u kompjuterskoj bezbednosti u stvari ljudski faktor. Kaže se da "obmanjivač može ubediti osobu da uključi kompjuter i time ga učini dostupnim hakerima".

Obmanjivač može a i ne mora da poseduje tehničko znanje. Glavni ciljevi dobrog obmanjivača jeste da na prijatan i neupadljiv način dodje do informacija koje se Vama čine nevažnim. Česta je greška očekivanje da će neko želeti da od Vas dobije sve neophodne informacije. Dobar obmanjivač je strpljiv i vama naizgled nevažna informacija njemu predstavlja kockicu koju će kasnije sklopiti u veću i razumljiviju sliku. Postoji više "popularnih" metoda kojima se ovi ljudi služe:

Direktan napad 

Radi se upravo o principu "tražite ono što vam treba". Mnoge su informacije danas nažalost zaštićene metodom "tajne lokacije" što znači da su informacije potpuno nezaštićene ukoliko znate gde se one nalaze. Tako je u mnogim firmama - službenici uglavnom neće pitati zašto su vam informacije potrebne ako znate pravi način da ih zatražite. Oni jednostavno ne očekuju da neko van preduzeća zna za interne procedure, izraze, protokole... 

Da bi se izvršio napad ovakvim pristupom potrebno je kao i uvek pažljivo planiranje, dobro upoznavanje sa načinom funkcionisanja tog preduzeća i slično... Sve to uglavnom ne predstavlja veliki problem ljudima kojima su informacije potrebne.

"Žaoka" ili "Dozvolite da Vam pomognem"

Vrlo često, obmanjivač ume da sabotira odredjeni deo servisa i da se u ključnom momentu pojavi kao spasilac nudeći svoju pomoć. Ko je ne bi prihvatio kad zna da mu gori pod nogama? Nakon što se "problem" reši, igrajući na kartu zahvalnosti i poverenja, nije teško izvući potrebne informacije. Metoda je dobila naziv "žaoka" po istoimenom filmu iz 1973.

"Obrnuta žaoka"  ili "Možete li mi pomoći?"

Obrnuta situacija u odnosu na "žaoku". Obmanjivač umesto da nudi rešenje, zapravo sebe predstavlja kao osobu u nevolji i igrajući na kartu ljudske dobrote i saosećanja dolazi do potrebnih informacija.

"Obrnuta obmana" ili "reverse social engineering" 

Ovo se može tumačiti dvojako. U smislu napada, žrtva je ta koja zove napadača (znam, zvuči iskrivljeno ali nije retka pojava) ali se isto tako može smatrati postupcima koji slede nakon što potencijalna žrtva prepozna prevaru i trudi se da na svaki način dodje do što više informacija o napadaču. 

Ko su potencijalni napadači? 

Ukratko svako kome bi koristile vaše informacije ili godio vaš pad. Konkurencija često ume biti nemilosrdna i pokušaće na sve načine da bude iznad vas. Nezadovljni zaposleni su konstantna interna pretnja (Srbija je tempirana bomba što se ovog tiče), nedavno otpušteni službenik koji zna protokole i način funkcionisanja često to može iskoristiti u svoju korist.  

Kako se zaštititi? 

Gledajući stvar ovako, mnogi bi rekli da ne treba imati poverenja u druge, ne treba biti dobar i fin prema drugima. Mnogi, kao što sam pomenuo, veruju da je metod "tajne lokacije" dovoljna bezbednost. Takva zaštita je bila popularna u Americi u periodu prohibicije. Mesta na kojima se točio alkohol su bila vrlo tajna i niko nije očekivao da ste policajac ako znate gde je podrum i ako znate potrebnu lozinku. U današnje vreme, to je dečja igra.

Pravi pristup se može ostvariti kroz edukaciju (učiti, učiti i samo učiti) i obuku zaposlenih.  Svest o važnosti informacija konstantno mora biti na najvišem nivou. U svetu postoje agencije koje se bave PenTestingom koje možete unajmiti i one će odraditi testiranje i procenu kompletne sigurnosti vašeg preduzeća.

Što se tiče teme, ukoliko vas nešto dodatno interesuje (dosta je ispušteno jer je tema preširoka) možete slobodno da pitate ili ako bi ste da pročitate dobru literaturu preporučujem Kevina D. Mitnicka jednog od najumešnijih hakera i osnivača organizacije "Defensive thinking" koja se bavi obukom preduzetnika u zaštiti informacija. On je napisao dve dobre knjige, prva je "Art of deception"
 ("Umetnost obmane" u izdanju "Mikro knjige") a druga je "Art of intrusion" (kod nas prevedena kao "Umeće provale" takodje u izdanju "Mikro knjige").

Srbija i region se trenutno nalaze u fazi razvoja kad se otvaraju vrata mnogim mogućnostima za ovakve igre. Sve češće u prvi plan izbijaju informacije o "visoko tehnološkom kriminalu" pa treba očekivati da će i industrijska špijunaža uskoro postati realnost. Pesimisti bi rekli: "koja industrija?" ali postoji isto jedna fina izreka posmatrana iz ugla bezbednosti informacija: "Baš onog trenutka kad se zapitate kome bi uopšte trebale informacije iz vašeg preduzeća - bar jedna osoba radi na tome da ih pribavi"