Napišite priču i možda osvojite Toshiba FOLIO 100 Tablet PC - IT sektor - Informacione tehnologije | Marketing | Komunikacija

Napišite priču i možda osvojite Toshiba FOLIO 100 Tablet PC

Share on FacebookTweetPost on Google PlusShare with LinkedIn contactsSend via Email

Toshiba Srbija - konkurs za prvu regionalnu elektronsku knjiguToshiba nastavlja obeležavanje 25-godišnjice izdavanjem elektronske knjige sa pričama iz 7 zemalja (Srbija, Hrvatska, Grčka, Slovenija, Bugarska, Rumunija i Izrael). Iz svake od zemalja biće odabrano po 25 priča koje će biti objavljene u knjizi na svih 7 jezika ali i prevedene na engleski. Najbolja priča iz svake od zemalja dobija Toshiba FOLIO 100 Tablet PC. U nastavku pogledajte kako učestvovati.

KAKO UČESTVOVATI?

Pre svega, potrebno je ispuniti nekoliko uslova:

  • - Morate imati aktivan Facebook nalog sa vašim pravim imenom i prezimenom,
  • - najmanje 18 godina,
  • - minimum 30 Facebook prijatelja
  • - "lajkujete" Toshiba Srbija FB stranicu

Sada ostaje još samo:

  • - Napisati priču (do 300 reči) na temu "Moj prvi laptop/računar", 
  • - priču postaviti u komentaru ovog teksta do 1.12.2010.

Toshiba FOLIO 100JOŠ MALO INFORMACIJA

Već sam spomenuo, najbolja od 25 priča iz Srbije dobija Toshiba FOLIO 100 Tablet PC. Knjiga će, nakon objavljivanja, biti dostupna putem sajta www.issuu.com. Pored ovog bloga, moguće je konkurisati i na sledećim adresama: Facebook Srbija, Tihomir Stojanović, Svakodnevnica blog. Dodatne informacije potražite na FB stranici Toshiba Srbija ili u komentaru ovog teksta.

note: objavljivanje ovog teksta je plaćeno

15.11.2010. 13:38

Share on FacebookTweetPost on Google PlusShare with LinkedIn contactsSend via Email

Milos Radosavljevic on 15.11.2010. 14:48

Ja sam kupio Toshiba (C650D-15K) laptop pre mesec dana i sluzi me perfektno. Baterija traje 4h , na toshibinom sajtu mogu da nadjem puno korisnih programa koji mi olaksavaju koriscenje tako da kada budem ponovo kupovao laptop (za neku godinu) sigurno uzimam toshibu :)

Nenad Peric on 15.11.2010. 15:22

Moje prvo iskustvo sa računarima

Bilo je to jednog sasvim običnog kišnog oktobarskog prepodneva osamdeset i neke godine već prošlog veka. Na srednjoškolskoj praksi, ne sluteći ništa, ušao sam u računarski centar jedne od tada moćnih banaka. I šta sam zatekao?

Za ogromnim računarskim pultom, sedela je stasita riđokosa lepotica, u belom mantilu, iz kojeg su samo uspele da pobegnu vrtoglavo duge preplanule noge. I poput dirigenta, vešto je upravljala simfonijom krhkih diskova ,koji su mi ličili na velike čokoladne torte. Mislim da je prošlo par minuta, koliko mi je trebalo da rukom vratim vilicu u njeno prvobitno ležište. I još par da dođem sebi.

Od tada su računari moja druga ljubav. Čak i profesionalna orjentacija! Svakog dana su sve kompaktniji i sve moćniji! Zavodljivi su poput žena. Moćan hardver koji neminovno prati i na trenutke problematičan softver. No bez njih se ne može!

No,nikada više nisam sreo lepoticu koja me je inspirisala na ovu ljubav. Utehu, poput pijanca, utapam u informatičkim vodama. Kao sada!

Bojan on 15.11.2010. 16:02

Kako pripadam onim ljudima koji svemu daju ime – jer, ipak, svaki predmet pre ili kasnije pokaže svoju ličnost – moj prvi računar se zvao Nićifor. Bio je to novogodišnji poklon samom sebi (jer, takvi su najbolji) koji je, prema okvirnim specifikacijama od tuđih iskustava i preporuka koje su se motale po glavi, iz lokalnog računarskog dućana izašao nekoliko sati pre Nove godine. Kako sam žurio na posao (rad za Novu godinu značio je dodatni honorar), te pošto sam uganuo nogu nekoliko dana ranije, uspeo sam ispustiti jadnog Nićifora niz stepenice, ali, osim što mu je kuler odmah počeo konvergirati ka traktoru, većih posledica nije bilo. Svašta je taj računar preživeo: forumašku, IRC-ersku, te blogersku mi fazu, eru Majspejsa i početak epohe Fejsbuka… Više linuks distribucija (i, na kraju, potpuno odustajanje od linuksa) i maltretiranje sa softverskim modemom… Nosio sam ga po Srbiji sa svakom selidbom. U jednom periodu, živeo sam u nekakvom vikend naselju, u prilično velikoj kući do koje je struja stizala kilometrima nadzemnog (i prilično labavog) kabla. Nekoliko dana od “Wow, vidi, napon je toliko slab da ni televizor ne mogu da uključim a komp još radi”, Nićifor se ritualno samospalio, prvi put. Sa novom matičnom i novim procesorom, pošli smo dalje. U nekom drugom vikend naselju, u kući koja je, ovoga puta, i po vokaciji bila vikendica, malo nakon “Wow, vidi, napon je toliko slab da ni televizor ne mogu da uključim a komp još radi”, Nićifor je ritualno spržio svoj monitor. Zamenila ga je neka uboga petnaestica koju mi je koleginica ustupila, privremeno. To “privremeno” traje i danas.
Nićifor mi je pre nekih godinu dana priznao da je celog života želeo da bude – televizor. Tu funkciju i dalje obavlja. Miš mu ponekad ne daje znake života, ali – i tako je odveć star da bi jurio miševe.


Bojan Arsenović
www.facebook.com/arsenovic

Željko Stanojević on 16.11.2010. 12:32

Bože, ni sam ne znam koliko puta sam poslednjih godina... ma kakvih godina, nedelja, reinstalirao sistem na svojoj desktop krntiji (ponekad i 4x dnevno!). Pojavljivali su se problemi koje ni Microsoft - Bil Gejts lično nije umeo da reši. Bilo je krajnje vreme da siroti desktop ode u staro gvožđe.

Fakultet se bližio kraju i meni kao dizajneru i DJ-u bila je potrebna pouzdana mašina. Očevu sugestiju da “uzmem neki skuplji, bolji” sam doslovno shvatio i tada je krenula agonija danonoćne potrage za savršenim laptopom...

Par prijatelja je imalo Toshibu pa sam polako svoju potragu sveo na pomenuti brend i došao do savršenstva zvanog Satellite A500. Kod nas ga tada još nije bilo u prodaji a komšija je baš trebao da krene iz Švajcarske :) Odlučio sam da to bude model T.S. A500-159 a tata je odlučio da me se odrekne kada je čuo cenu koja nije bila visoka u odnosu na odličan kavalitet proizvoda. Nekako sam uspeo da izguram tu priču oko laptopa i da sačuvam tatu.

Stigao je nedelju dana kasnije... ja sam već spremio rukavice... samo pakovanje je bilo sjajno pa sam par stotinki oklevao da ga otvorim... Onda sam otvorio i nisam izašao iz kuće naredne dve nedelje! Mislim, trebalo je naći savršeni wallpaper, sve najnovije programe, podesiti face recognition, tv tuner, prebaciti pola života sa desktopa itd.
Vredi svaki potrošeni cent budući da ga koristim za posao i naravno za zabavu.

I tako jednog jutra pre par meseci, kada sam se vraćao sa DJ tezge, napadnu me trojica "patriota" a ja u jednoj ruci držim laptop u drugoj slušalice i uhvatim sebe kako telom štitim laptop jer ipak se na njemu nalazi sve što sam stvorio. Srećom nije bilo ozbiljnijih povreda ni mene ni laptopa ali sam naučio koliko je bitan back up ;)

Jovica Ilic on 16.11.2010. 20:10

Svoj prvi laptop sam kupovao više od mesec dana. Ali stvarno. Ovako je to bilo. Nakon dugog analiziranja, izabrao sam Toshiba p300-135 model. Ta serija se bilo skoro pojavila u Srbiji u tom periodu. Model sav u crnoj boji, elegantan, sa odličim karakteristikama, ma sve što mi treba. Dobra i cena, ali računam, kvalitet se plaća.

Krenem ja. Obiđem sve radnje u Nišu, ništa. Nema tog modela, ni te serije „novih crnih“ Toshiba. I onda počinje prava drama. Ajd' mislim, nema na jugu Srbije, ali u Beogradu mora da ima.

Pretražim online prodavnice i sajtove. Ponegde ga ima po katalozima. Odlično pomislim. Okrenem prvi broj da pitam da li ga imaju, kad ono... „Trenutno nemamo taj model.“ Okrećem ja tako broj za brojem, nigde modela koji hoću. Ni za lek.
Ili ga uskoro očekuju, ili su ga prodali, ili me savetuju da zovem distributere i uvoznike.

Dobro, pozovem nekoliko najvećih uvoznika računarske opreme u Srbiji, i opet ništa. Nemaju taj model na lageru, neki ga jos nisu ni uzimali, a neki su uzeli malu količinu i to već distribuirali na tržištu.

Sestra po Beogradu obilazi nenormalno veliki broj većih i manjih prodavnica, nigde ga nema. Tek, jednog dana mi javlja da ga imaju u nekoj radnji, pitala je telefonom. Zamolila je prodavca da ga sačuva, i krenula u prodavnicu, a u medjuvremenu mi javlja „Našli smo ga konačno!“.

Zove me opet posle sat vremena. Prodali ga 20 minuta pre nego što je stigla. Neverovatno! Besna i ona i ja, strašno. Ali, ne odustajemo. Ne želim drugi model. Taj pa taj.

Posle nedelju dana, sasvim slučajno, videla ga je taj model u izlogu neke male prodavnice. Bilo je ostalo još 2 modela. Kupila je jedan, i poslala mi sutradan. Onome ko ume da čeka vremenom sve dolazi.

Nemanja Djordjevic on 17.11.2010. 00:17

Mozda je ocekivano napisati koju rec hvale o vasim proizvodima, kompaniji, radnicima, ili cemu god vec, ali nek ostane na tom ''mozda''. Po prirodi sam veliki kriticar, a i smatram da je vasa kompanija iako tako velika i poznata, isuvise mala da promeni moj stav.
Ne koristim racunar vase kompanije. Ne zato sto mislim da nije dobar, vec zato sto nemam novca da ga sebi priustim. Da, cuo sam da ste najbolji, ali necu poceti da verujem sve dok mi ne pruzite priliku da se iz prve ruke uverim. Moj drug ima takav i kaze da u roku trajanja garancije, ako se racunaru ista desi, kupcu donirate novi. Bravo za vas. Napisah gore da sam veliki kriticar, a ne dodelih vam nijednu kritiku(sem one o ceni). Evo i odgovora - apelujem, ovom prilikom, da nagradu dodelite onom kome je najpotrebnija, koji zbog ikakvih razloga sebi ne moze da ga priusti...Otud i ovaj donekle komican i nezainteresovan text...unapre hvala

Marica Momirovic on 17.11.2010. 13:05

Da li napisati istinu o svom prvom kontaktu sa racunarom ili ne?Dilema koja me proganja nekoliko dana unazad.Ipak napisati istinu.Malo smeha nije na odmet.
Dogodilo se to pre desetak godina.
Privatizacija,strana firma,savremena oprema,kompjuteri,obuke, a ja kao srednja generacija u svemu tome.Ludilo.Pisem svaku rec na obuci za kompjutere.Konacno stize i moj kompjuter,montira se u kancelariji,ja zbunjena ali i srecna necu morati da idem u druge kancelarije i molim kolege da vezbam malo.Odlaze kolege koje su montirale kompjuter i dale oskudno objasnjenje.Nastupam ja, sva vazna i izlazim na internet.Odjednom cudo!Preko citavog ekrana silna neka golotinja.
Sva u soku, jer sam samo kliknula na internet eksplorer,pokusavam da promenim program.Ma nece ni da cuje.Slika se ukocila a u hodniku se cuje gala.Sta ako neko udje?Panika raste,ja sva u haosu nemogu da se setim kako da ga iskljucim.Konacno posle par minuta se prizovem pameti i iskljucim komjuter.
Ustanem ,izadjem u hodnik,krenem da se umijem jer sam imala utisak da gubim svest,kad u hodniku cujem:VIRUS,svima se na ekranima pojavila ista slika.
Mislim da mojoj sreci nije bilo kraja.Ipak nisam ja pogresila.Citavog dana sam se smejala svom prvom pokusaju da izadjem na internet.
Kompjuter je sada moja svakodnevnica i velika ljubav.Kada bi mi neko uskratio to zadovoljsyvo bila bih izuzetno nesrecna.Najcesce prepirke u mojoj kuci su oko kompjutera.Ko ce pre da ga zaposedne.

Slobodan Zigic on 17.11.2010. 16:56

Pre nepune 3 godine, jednog tmurnog jesenjeg dana, konačno sam ubedio roditelje da mi kupe prvi laptop, koji je zaista bio preko potreban. Tako srećan i ushićen, krenuo sam prema radnji koja je udaljena nekih 80km od mog mesta življenja...prekid priče... Sad se verovatno pitate:“ Zašto tako daleko ? “. Odgovor je veoma prost, u mom mestu je tada sve bilo za više od 10% skuplje nego u pola prodavnica u glavnom gradu, naše zemlje. Vraćamo se na početak... i tako ja srećan i ushićen, jednog tmurnog prolećnog dana, krenuh u glavni grad da konačno dobijem svoj prvi prenosivi računar i ne sluteći kakva mi glavobolja ustvari predstoji.
Posle kraćeg putovanja, najzad, stigao sam...Izbor je ogroman...Na meni je odluka... Hmmm, to ustvari i nije tako mala odluka, s obzirom da se u Srbiji laptop diže na kredit, maltene kao u nekim zapadnim zemljama automobil, tako da jednom kad napraviš izbor, od njega zavisi tvojih preostalih minimum 5 godina korišćenja tog proizvoda, dok ga ne isplatiš i dok se malo ne odmoriš od kredita. Vreme prolazi... ja mislim... i dalje mislim...Znam da je Toshiba=top quality, mada mi se čini da za te pare mogu uzeti bolje hardverski napunjenu mašinu... i dalje mislim... i naprsno donosim odluku: „ uzeću ovu marku (nećemo otkriti koju) Ipak ima bolje karakteristike, a i manja je cena.“ – zaključujem JA mudro... Inače, uopšte se nisam zapitao, zbog čega li je garancija na tu marku tri puta manja...Hmm, ma nebitno, ipak ima bolje karakteristike ! Pakuju mi moju novu mašinu, srećan odlazim kući...dolazim kući... uključujem makinu u struju...hmmm, znam da se prenosni računari greju, ali zaboga... PA NISAM KUPIO ŠPORET, uzeo sam laptop, peć kući već imam i nije mi potrebna. Zovem radnju, javlja se prodavac : „Pa znate gospodine, to je sasvim nromalna temperatura i procesora i grafičke za taj model, tako piše i u prospektu računara“...OK, izdržaću nekako, taman ću da grejem ruke na touchpad-u kad je zima, mislim se u sebi i nije tako strašno.. Strastveni sam igrač, znam da laptopovi nisu za igranje, ali neke starije igre valjda rade ? Ipak ovo ima bolje karakteristike a i solidnu grafičku... pokrećem igricu, igram je, soldino radi, prolazi pola sata, kompjuter se restartuje, hmm čudno, gledam temperaturu, CPU 111, GPU 132 celzijusa... Aaaa neverujem, zovem radnju opet, opet isti odgovor „u prospektu piše da su veće temperature normalne“ i da treba da držim računar na ravnoj podlozi, doduše sve sam to i radio, ali džabe pri normalnim radnjama meni kompjuter radi i garancija je u ovom slučaju nebitna, a igranje igara je nenormalna radnja ??? Počinje svakodnevno drama, greje mi ruke, nemogu da radim ono što želim.. ma svakodnevno nerviranje... Nisam ni slutio, ali muka me je ipak ubrzo došao kraj, dolazi drugar kod mene, gleda laptop i sasvim slučajno zatvara lap top, dok je na tastaturi bio poklopac od flash memorije, i zbog očajnog sistema zatvaranja, Monitor puca... „aaaa rešio si me bede(mislim se u sebi) dok kukam gledajući u polomljeni monitor. Popravka... monitor košta više nego pola laptopa, neka hvala, imam ja jedan šporet koji takođe sasvim dobro greje, dajte vi meni ipak Toshibu preživeću nekako sa tim malo slabijim karakteristikama u istom rangu cene. Time se „eopopeja“ kupovine prvog laptopa završava, posle neupuna 3 meseca rada na šporetu, digao se novi kredit i kupio sam najzad svoj trenutni, prvi, pravi LAPTOP !
P.S. Ovo nije, antireklama za druge proizvodjače, niti reklama za Toshiba kompaniju, ovo je realnost koja se desila jednom običnom čoveku. Izneo sam činjenice koju su se zaista desile. Priča je duža od 300 reči, ni sa ovoliko reči nisam uspeo da opišem detaljno osećaj iz stvarnosti a ni sve događaje. Pokušao sam slikovito da vam predstavim situacije u toku korišćenja računara, zbog kojih treba obratiti pažnju pri izboru dok kupujete taj isti račnar. Zaključak priče je, da i posle skoro tri godine ja i dalje imam garanciju, a nemam nikakvih problema sa mojim sekundarnim ali prvim pravim izborom.

Slobodan Žigić
http://www.facebook.com/zigics

Uros Zdravkovic on 24.11.2010. 15:19

Hladan Novembarski dan, vec je promicao sneg, bljuzgavica po Beogradu nije izostavljena. Dosao sam sa posla kuci u zelji da se malo odmorim i dodjem k sebi, shvatio sam da moj kucni i jedini ljubimac ne radi, ostao sam uz njega tuznog lica, skoro jecajuci. On jednostavno nije radio. Veliki zaljubljenik u tehnologiju uopste koji jednostavno ne moze da zamisli dan bez kompjutera, mobilnog telefona ili drugog gadgeta, ostao je tako reci na nuli. Tadasnja plata, nikako mi ne bi pokrila dobar kompjuter a po najmanje lap-top. Ostao sam u nebranom grozdju, zelim a ne mogu. Hocu a ne smem. Ipak hladnog Novembraskog jutra pre tacno 6 godina, bese kao i danas 24. odlucio sam i otisao, do banke. Odobrili su mi, kredit naravno. Moje ushicenje nisam mogao da sakrijem, to su videli i radnici banke. Gazdi firme sam javio da imam obaveze i da cu kasniti sat vremena, lagao sam za oabveze, otisao sam da kupim svoj prvi Lap Top. Morao sam! Bio je moj posle nepunih 1h, jer sam kolima leteo kroz Beograd jureci do prodavnice u kojoj sam video Fujitsu Siemens, tadasnji lepotan, snagator medju kompjuterskom tehnologijom. Bio je moj i samo moj! Posle ravno 6 godina, on i dalje deli moj radni sto, na zalost, ne koristim ga puno, ipak tehnologija zastarela 6 godina, nije ni do brade danasnjoj. A voleo bih, desktop u vecini trenutaka ne moze da zameni lap-top koji doprinosi mojoj mobilnosti.

Kraj price!

Ovo je nevezano sad ... video sam ovaj post od @ITkutak na twitteru i jos nekim sajtovima, ali jednostavno sam cekao ovaj datum. Jer je to tacno 6 godina!

Marko Stojanovic on 25.11.2010. 09:47

Moj prvi računar


1989. je. Imao sam 11 godina.I bio sam zaljubljen u Stašu. Moji idoli su bili Švarcineger, Stalone, Brus Li, Dragan Piksi Stojković, Vlade Divac i Bane iz kraja. Bilo je to vreme kada su raspusti trajali beskrajno dugo, a opet nedovoljno. Leta su bila topla i romatična na način prelaska iz detinjstva u svet odraslih, kako sam ja to tada mislio. Nosile su se starke, ili kopije tzv. "šangajke". Video klubovi su bili glavno mesto okupljanja. Slušala se muzika, za koju se kasnije ispostavilo da je bila nešto najbolje što je ex-yu scena stvorila.
Između svih tih stvari postojao je jedan centralni predmet želja, želja svih nas. Ne, nije to bio BMX bicikl, niti VHS rekorder, niti kožna lopta za fudbal. To je bilo nešto drugo. Ultimativni objekt želja, više generacija. Koje smo se ujedinije u svojoj borbi. U borbi protiv svojih roditelja, a ako treba i celog sveta.
U borbi za Sveti Gral beskonačne zabave. U borbi za Komodora, među manjim brojem ljudi poznatog kao Commodor 64.
Prvi PC. Prvi presonalni računar. Najbolji računar na svetu ikada. I dan danas od eksperata čujem da je Commodor 64 ipak bio najbolji (mislim da činjenica što je većini to bio prvi pc ne utiče na to).
I moj prvi računar.
Dobivši svoj toliko očekivani komodor postao sam zvezda kraja. Svi su dolazi kod mene da igaramo igrice. Postao sam cenjen u društvu a da to nisam očekivao. Satima, i satima smo bili u stanju da zurimo u ekran igarajući igrice. Toliko da smo dobijali žuljeve na rukama i upale mišića ruku.
Roditeljima smo objašnjavali da je to dobra insvesticija i da i "učimo", samo se oni eto baš tada kada mi učimo ne zateknu tu. Dok nam donose kolače i hranu.
Ja sam postao najpopularniji klinac u kraju. I to bi bilo to...


P.S.

I da, zaboravio sam da kažem. Smuvao sam se sa Stašom

Nikola Jović on 27.11.2010. 02:35

ON NEMA vremena da traži bademantil, samo sa peškirom obavijenim oko tela, cvokoćući od zime, žuri uz stepenice do garderobe, mokrim rukama pretura po džepovima svoje jakne. Račun se od vlage izgužvao. Cvokoće zubima dok ukucava broj, ali ipak uspeva da umiri glas. "Halo", govori. "Zašto ne mogu da se konektujem?"

Izgledalo je da njegovi roditelji misle da je sasvim u redu što im sin živi u svetu snova. Zašto tražiti realnost kada moderna civilizacija zagovara relativnost? Nije želeo da se druži sa vršnjacima. Nije želeo čak ni devojku da ima. Želeo je nešto drugo. Svoju drugu polovinu, tako veliku da prekriva pola neba.

Dečakova soba se lepo uklapala. Pomislili bi da je on samo jedan deo inventara, detalj koji je činio da soba izgleda besprekorno. Zavese i prekrivač kupljeni su u Minhenu, mesec dana pre nego što je dobio svoj prvi računar. To je izum najljudskiji od svih, mislio je. Kako je moguće da me tako dobro poznaješ? Poznaješ moje najdublje strahove i maštarije. Rekao sam ti ono što nikome nisam. Izgleda tako stvarno. Kada zatvroim oči, vidim tvoje lice. Kada vidim tvoje ime, srce mi kuca brže. Osećam tvoje usne kada se oblizujem. Kada ne mogu da ti čitam misli, uznemirenost se rascveta kao morska sasa. Da li je ovo nova vrsta ljubavi? Nikad licem u lice, da li je dovoljno? Da li se računa ili sam budala? Nikada se nismo upoznali.

Osetio je kako mu se mišići grče, da bi se zatim naglo opustili. "U toku su radovi radi unapređenja naših usluga", čulo se sa druge strane žice. Prekinuo je vezu đavolski zadovoljan i otrčao da se obuče.


Nikola Jović
http://www.facebook.com/jovicnikola
http://www.nikolajovic.com/

Petar Medic on 27.11.2010. 21:32

Moj prvi notebook

Moja prica o ljubavi prema parcetu hardwarea je sigurno nesvakašnja i retko ko prode ovaku torturu.
Naime ljubitelj sam racunara više od deceniju i svo to vreme sam imao samo jednu želju! Svoj notebook. Naravno ni približno dovoljno
novca me je primoralo da se
za njega borim na aukciji, tako da posle mnogih ne prospavanih noci naisao sam na pravi, možda i jeste licio na desktop racunar sa
zalepljenim TFT ekranom, ali nije me bilo briga. Sav svoj novac sam uložio i pobedio! Sreca, radost kao da sam osvojio oimpijsko zlato
. Kad sam se našao sa prodavcom sve je proslo po dogovoru, ali sam se tada nalazio u meni nepoznatom gradu, vece je polako padalo i sve više cudnih ljudi je bilo po ulicama. Šetao sam se osvrtao oko
sebe svaki trenutak. Odjednom prilazi mi krupan covek sa dugom kosom u crnom mantilu, vadi noz i upiruci ga prema meni kaže: "Daj mi
sav novac i torbu!". Skocio sam se, sta raditi?! Osvrcem se nema nikoga, a on mi polako prilazi. Sutam ga iz sve snage ispod kolena
i dok se saginje opet iz sve snage torbom u kojoj je notebook u glavu, okreci se i trci Petre kažem sam sebi. Pokusavam da pretrcim
preko ceste u kafic u blizini i vidim policajca koji je krenuo prema meni, ali odjednom padam. Ne sluteci sta se dešava, samo osecam veliku bol i tad sam shvatio da su me udarila kola. Hitna je brzo došla i odvezla me u bolnicu, a lopova u stanicu. Posle svih tih pregleda konacno sam se našao sam u sobi, sa torbom kraj sebe. Vadim notebook i molim se da se sve to isplatilo i da radi, ali na
žalost nisam bio te srece.
Da ironija bude veca nedelju dana posle sam dobio novi netbook bez kojeg sam takodje ostao u veoma cudim okolnostima.

http://www.facebook.com/petarmedic

Srecko on 28.11.2010. 00:14

Moj prvi kompjuter

Bilo je to nekada davno, baš kao što počinje većina priča. Dan kada sam prvi put pritisnuo veliko belo dugme mog prvog računara. Lako i sa sigurnošću, kao da to nije ništa, ne sluteći kakve sve tajne krije. Ekran je blicnuo i začulo se tiho zujanje, sa strahopoštovanjem sam gledao kako se pokreće sistem da bih zatim po prvi put ugledao zelenu površinu koja je vladala desktopom. Bio sam oduševljen ali to je bio samo početak. Kako su dani prolazili sve sam više vremena hteo da provedem u istraživanju, mogućnosti je bilo previše. Nabavljao sam programe, počeo da se zanimam obradom slika, pomagao mi je oko škole, a kasnije sam uveo i internet. Što sam ga više izučavao sve se više puteva otvaralo predamnom. Net mi je omogućio da komuniciram i sa drugim ljudima, imao sam sve i video sve a nigde nisam išao. Postao je moj najbolji prijatelj ali...i moj najveći neprijatelj. Shvatio sam da me je zarobio. Svo slobodno vreme sedeo sam u sobi pored njega, trajalo je to mesecima dok nisam shvatio. Znanje je bilo dragoceno ali morao sam da presečem. Iskoristio sam jednu mudru stvar koju sam pročitao baš tu, sedeći ispred njega. Umerenost je najveća vrlina.
Stvari su se promenile od tad, prošlo je dosta vremena ali to nikada neću zaboraviti. Plan za osvetu već dugo nosim u sebi. Doći će i taj dan kada ću ga nositi uvek sa sobom gde god krenem, zarobiću ga baš kao što je on nekada mene. Možda to neće biti moj prvi kompjuter ali...osveta će biti slatka....

Jarčević Srećko
kulturnijelen@gmail.com
http://www.facebook.com/profile.php?id=1105980635

Dejan Vukmirović on 28.11.2010. 22:29

Počeo sam u Matrixu. Monohromatski, crno-zeleni, displej. Nije bilo tu mnogo šta da se radi, a i to što je bilo uglavnom se odrađivalo šrafcigerom. Štelovanje glave na kasetofonu, kako bi se bilo šta i moglo igrati, a onda rastavljanje džojstika kako bi se na Decathlon-u postizali bolji rezultati. Kasnije je došao monitor u boji pa je igranje Tetrisa dobilo nekog smisla, disk jedinica nažalost nikada nije stigla.

Moj drugi prvi računar je bio moj prvi PC. Pentium. Drugog dana sam obrisao drajvere kako bi napravio mesta za Warcraft II na majušnom hard disku. Potpuni krah i moj prvi blue screen of death. Dosta godina kasnije plaćen sam za pisanje drajvera određenih eksternih uređaja. Ironija, zar ne?

Moj treći prvi računar, prvi u kategoriji laptopova, imao je atipičan sistem hlađenja. Popio je nekoliko kafa, mineralnih voda, lepljivi sok od kajsije, čak i pivo jednom kako bi obuzdao radnu temperaturu. Ponekad bi mu čak to i pomoglo. Neke pametne stvari je ovaj računar pomogao da odradim, ali sam mu najzahvalniji na društvu u predugim autobuskim i aerodromskim satima.

Moj najnoviji prvi računar je u stvari naš prvi računar. Ima mede, zeke i kornjače nacrtane. Ima on-off dugme. Ne traži nikakve drajvere i prostim klikom bilo gde na tastaturi pušta multimedijalne sadržaje na monohromatskom, sivo-crnom, ekranu. Kompatibilan je sa većinom drugih gumenih igračaka.

http://www.facebook.com/deyo.vuk

Nikola Đukić on 29.11.2010. 18:57

Dan kad smo prvi kompjuter uneli u kuću, beležim kao svoj drugi rođendan a deda svake godine prekadi kolač u crkvi i bude opšte slavlje u selu. Moji su se ukućani tom sokoćalu obradovali više nego da im se dete rodilo, jer „za dete treba i pelene i trista čuda, a računar gde ga brate spustiš, on tu stoji mirno i gleda svoja posla.“
Samo je baba, kategorički bila u opoziciji. U odbranu svog stava pozvala se na kosmički zakon štednje- „to čudo kad je „upaljeno” troši struju ko kalorifer, šta će nam „ugašeno“ u kući da skuplja prašinu, Dete (ja) ima da popusti u školi, a i mali je za te komputere, još nije ni vojsku odslužio“. No i baba je uskoro,nadglasana demokratskim putem, pod pritiskom „javnog mnenja“ bila prinuđena da se povuče u tihi bojkot tehnoloških inovacija. A kompjuter je već bio zauzeo svoje mesto, ne samo u kući već i u srcima nas ostalih. Kao zdravo i radoznalo čeljade, odmah sam hteo da zavirim iza mehanizma koji ga pokreće, da prespojim žice, plavu i crvenu, odvrnem šraf i gledam šta će da se desi. Pozvao sam i komšiju, Miloša, njemu je ćale doktor, pa reko’ možda se i on pomalo razume u te „operacione“ sisteme... Miloš se hvalio kako ume da obriše čak i recycle been, da kuca s obe ruke u wordu i obara sistem brže nego pvo stelt u buđanovcima. Ne sećam se pojedinosti, okastim 13 smo rasklopili kućište, a na kraju je bilo i viška delova.A pade mi sad na pamet da je Milošev otac bio ginekolog, a ne hirurg, zato nam valjda ni ova „otvorena operacija“ na računaru nije uspela. Eto, to je moj kompjuter. Nekad nisam ni znao da ga ugasim, a sada studiram informatiku, i sklapam, a da nema viška delova.

Petar Medic on 30.11.2010. 00:15

Moj prvi tablet/laptop računar

Kao i većina mladih ljudi u ovoj zemlji prilično loše stojim po pitanju finansija, ali posle mnogo odricanja stigao je on!
Najnoviji, najjeftiniji tablet, produkt kineske genijalnosti i jeftine radne snage. Da se vratim na priču koja se odigrala u doba kada nisam mogao biti srećniji, i to rano jutros. Poštar je stajao na ulazim vratima sa tim fascinatnim paketom dok sam ga ja samo gledao i razmišljao da li ga rascepati i uzeti tablet što pre ili lagano da ga otvorim i sve sacuvati. Naravno odlučio sam za prvu varijantu i bio je konacno u mojim rukama! Toliku sreću nisam osetio ni kada sam se zaposlio u pivari sta je sigurno san većine muškaraca. Priključio sam punjac, status baterije je pokazivao da je puna ali ostavih ga jos malo prikopčanog. Novi hardware, novi sistem, nove mogućnosti to mi se činilo presavršenim. Posle 15. minuta korišćenja počelo je prvo blokiranje i jako čudni mirisi topljene plastike iz njega. Prošla je samo misao da mu treba vremena da se razradi, ali ne dugo posle zablokirao je. Pitao sam se sta se desava sve dok odjednom nije buknuo crni dim iz njega. Kako ugasiti plamen na elektronici?! Voda ne sme, protiv požarni aparat nemam i nije bilo druge nego da ga izbacim kroz prozor u blato. Izašao sam po njega, bio je potpuno uništen, pobesneo sam. Brzo sam otišao na njihov oficijalni sajt. Posle mnogih ružnih reči i uvreda dobio sam odgovor: "Dragi gospodine Petar, nemate pravo na garanciju pošto pri
kupovini niste obeležili da je želite i doplatili još $15".
Sada sam u žalosti, potpuno crna odeća, osećam se kao da sam izgubio najboljeg prijatelja. Ne, nisam ljut ninakoga jer je to moja greška i sada ispaštam zbog nje i jedina misao koja mi se vrti u glavi je: "Deda Mraze postojiš li?".



Petar Medic
FB: http://www.facebook.com/petarmedic
e-mail: perokojot@hotmail.com
PS: Posle dosta problema sa "brojacima reci" sa neta koji zbog naseg pisma nadju vise reci izbrojah sam 4x i ispadne da ima tacno 300 reci :)
Prica je istinita i desila se danas (29.11.'10)
Slika: http://img715.imageshack.us/img715/222/slikarazbijenogtableta.jpg

Katarina Mihajlovic on 30.11.2010. 02:50

Ne mogu da pocnem sa firmom kompjutera koga sada imam, a ni onog prvog koji sam imala. Zato sto su oba skoplovi ko zna kojecega :) Obicno damo majstoru na volju da sam sklopi nesto u vrednosti od 600evra. Ali ga volim, jer je taj sklop za mene dobitna kombinacija.

Ne znam sta bih da ga nema. Kada se dosadujem kod kuce, prijusti mi surfovanje netom. Da mi nije njega, ne bih saznala sta su to socijalne mreze. Ne bih saznala za igricu Swen, za kojom sam odlepila i zbog koje sam propustila oktobarski ispitni rok. Jednostavno, morala sam da je igram. Ne bih nabacila par kilograma da ne volim da prezalogajim nesto sedeci uz komp. Sladje mi je da stavim tanjir pored tastature i capkam rucak, dok se dopisujem preko skajpa. Da ga nema, ne bih mogla da skidam sve te filmove preko torrent-a, nelegalno. Da ga nema, ne bi bilo ni mog bloga. Ne bi bilo milijarde downloadovanih slika sa Deviant arta i ostalih sajtova. Da ga nema, ne bih mogla da se informisem na forumu svog fakulteta, nego da idem do oglasne table istog. Sve vise postajem amerikanizovana. Samo jos da pocnem da jedem ogromni sladoled iz kutije i narucujem kucne dostave preko interneta.

Da nije ovog cudno napravljenog, nepokretnog ekrana, ne bih coravila, gledajuci pod pogresnim uglom, po pola dana u kompjuter. Ne bih koristila devet knjiga kao podupirace ekrana, radi bolje pozicije ekrana i vidljivosti slike, umesto da ih procitam. Da ga nema, ne bih spijunirala facebook stranicu voljene osobe. Da ga nema, sigurno bih vise vremena provodila napolju. Vise bih pricala sa ukucanima, o tome sta su radili danas. Da ga nema ne bi imalo sta da upada izmedju slova na tastaturi. Kada slucajno oborim casu sa sokom, ne bih se nervirala i govorila ''Ma, bas si sada nasao da se prolijes po tastaturi''.

Posto spadam u pripadnice zenskog pola i ne znam puno o tehnici, tako ne znam ni o delovima kompjutera. Samo znam kad se nesto pokvari, da se iznerivam i zovem ''decka za komp'' i molim se da moze odmah da dode i popravi. Jer tek kad nestane struje ili se kompjuter pokvari, shvatim koliki sam zavisinik o njemu. Kada shvatim da ne znam sta cu u trenucima kada mi ne radi kompjuter. I naravno pomislim, trebalo je i lap top da uzmemo. Kad se jedan pokvari, da se zanimam na drugom. Potom, kada dodem s polja, zaboravivsi da je u kvaru, prodem pored njega i mahinalno klinkem dugme da se upali, kao sto ga i svako jutro kad otvorim oci kliknem noznim prstom, pa tek potom odem do kupatila.

Sve u svemu, lepo je meni sa mojim kompjuterom da kazem nepokretnim :) Ovako se bar malo razdvojimo, kad sam van kuce i uzelimo jedno drugog. Malo, po malo, pa se nesto pokvari, valjda da mi udari ceznju, da mi nikad ne bude dosadno, da ga ne zapostavim.

Dobro je to, jer nakon njegovih losih dana, popravim i ja svoje ponasanje. Cesce brisem prasinu koju usisava, ne gomilam knjige na kucistu, niti odmaram noge na njemu. I kazna najvece lekcije - mlekom zasute tastarure, mi je bila za nauk. Kuckala sam ili bolje reci, kljucala misem, slovo po slovo, na online keyboard-u, tada i nikada vise. Sada ne natrpavam case sa tecnoscu oko nje i ne jedem semenke, sa ljuspicama koje lete po svuda. Veliko je to novcano ulaganje za jednog nezahvalnog i razmazenog korisnika. Zato se i ja, kroz njegove kvarove, prevaspitavam kao korisnik, sto se prenosi i na mnoge druge stvari, za koje bi trebalo da smo srecni sto mozemo sebi da priustimo u zivotu, a ne da ih uzimamo zdravo za gotovo.

Goran Pavlovic on 30.11.2010. 22:41

Prvi laptop sam, uprkos ne tako sjajnoj finansijskoj situaciji, kupio s jasnom namenom, pre nesto vise od cetiri godine - bio je neophodan mojoj zeni za posao. Pronasao sam prikladan (cena - pereformanse) laptop, kupio ga i poklonio joj.
Tako je nenadano zapocela prica kojoj se nismo nadali.
U to vreme nas sin Gogi je imao 2 godine. Mada smo na laptop pazili kao na malo blago nije proslo ni pola godine i mi smo poceli da dozvoljavamo Gogiju da i on, pod nasim budnim nadzorom, odigra po koju igricu na njemu. Jednostavno nismo mogli da njegovim ocaranim okicama ne dozvolimo prve "izlete" u taj caroban virtuelni svet..Vec sa tri godine Gogi je znao da ga sam ukljuci. U pocetku je igrao igrice prikladne njegovom uzrastu, kasnije je svoj prvi bukvar virtuelno savladavao na laptopu, da bi konacno otkrio, u cudu i mi s njim, svoj prvi talenat - crtanje. Na netu sam pronasao male i jednostavne programe za crtanje i uz par pocetnih uputstava uveo ga u svet u kome se on pronasao. Crtao je, slikao i stvarao sve sto je u njegovom malom svetu opservirao..Nase divljenje uskoro je pocelo da zamenjuje ushicenje. Gogi je sve lepse crtao i sve mastovitiji bio.
Ove godine je krenuo u predskolsko. Igrice i crtace poceli su da zamenjuju slova i brojevi, igrarije polako ustupaju mesto prvim obavezama i ucenjima, ali crtanje je ostalo, laptop, njegova prva opsesija i stvaranje na njemu nije ustupio svoje mesto nicemu drugome.
Gogi je danas deckic od 6,5 god, laptop je starcic od 4,5 god, ali im to to im ne smeta da i dalje slobodno vreme provode zajedno.

Goran Pavlovic
http://www.facebook.com/home.php?#!/profile.php?id=1600215416

Nina Stanisavljevic on 01.12.2010. 14:29

Pored spoljnog zida oronule zgrade dečaci su u jednom dvorštu na Voždovcu,tog letnjeg popodneva 1986.godine iskopali rupu u koju su, igrajući se gusara,sakrivali izmišljeno blago.Zaneseni igrom nisu ni primetili trogodišnju devojćicu koja ih je posmatrala,nameštajući nespretno šnalicu u kosi kako joj šiške ne bi ometale pogled.Njoj se činilo da u dvorišnoj rupi sakrivaju–kompjuter.
U slici dva,tog trenutka prošlosti,dečaci odlaze;devojčica kopa po toj rupi; njena majka je uplašeno traži;pronalazi je musavu od zemlje ali,imajući razumevanja za igru pita je da li to traži zakopan kovčeg s blagom;zajapurenih obraza,devojčica ozareno saopštava–tražim zakopani kompjuter.
Kako sam ja bila ta devojčica i kako sam naredne tri godine,često po skrivenim mestima dvorišta,leti-u olistalim žbunovima,zimi-ispod napadalog snega,tražila kompjuter, znam da je taj izmaštani računar za mene bio kovčeg u kome se kriju neprocenjiva blaga ovog sveta.Zamišljala sam kako ga pronalazim,otvaram i po njegovim nepreglednim pregradama i fijokama tragam za tim blagom koje još ničije oči nisu videle,jer stiže iz sveta snova i nijedna žar-ptica mu nije ravna.
Najzad zaista otvaram svoj kovčeg s blagom-moj prvi računar.Trenutak sadašnjosti stopio se sa trenutkom maštanja ranog detinjstva.Vreme je dobilo novu dimenziju,a nestvarno i stvarno postalo je jedno.Ceo jedan svet čekao je da bude otkriven i ja sam nepogrešivo znala da otvaram fioke i pregrade tog skrivenog sveta.Biseri rasuti po vremenu ljudskog trajanja izranjali su iz tog kovčega s blagom i nizali se u nisku kojoj zaista nijedan san nije ravan, spajajući vreme sadašnje,prošlo i buduće u jedan tren.
Kod nas često ljudi svoja kazivanja završavaju rečima:“sve ostalo je prošlost”,ja ću to reći drugačije. Maštanje o zakopanom računaru,opipljivi susret sa njim odredili su moju karijeru,interesovanja i očekivanja da svakim danom jedna nova dimenzija treba bude otkrivena.I danas sa istim žarom maštam o toj novoj dimenziji koja će se pojaviti u računaru.Zato svoje kazivanje završavam rečima:“Sve ostalo je budućnost”.

Slavko Ilić on 02.12.2010. 18:45

[OBAVEŠTENJE]

Toshibin konkurs za kratke priče koje će ući u prvu regionalnu e-knjigu JE ZATVOREN
Spisak 25 autora čije su priče ušle u uži izbor je objavljen na zvaničnoj FB fan stranici Toshiba Srbija

15. decembra će biti proglašen dobitnik uređaja Toshiba FOLIO 100 tablet PC. Ta informacija će biti objavljena na Facebook fan stranici Toshiba Srbija i na ovom blogu.

Hvala svima na učešću. Bilo je pravo zadovoljstvo čitati vaše komentare.

SLAVKO ILIĆ

Autor ovog bloga je zaljubljenik u informacione tehnologije i njihovu primenu u svakodnevnom životu. Zastupnik pozitivne strane priče. Samostalni aktivista u poslu sa zmajevima. Ne lovi ih, komunicira sa njima. Ne boji se vetrenjača jer zna kako rade. Jednom rečju - Techtivist. Za sve ostale informacije i pitanja, tu su kontakt podaci.

Facebook: /ITkutak
Twitter: @ITkutak
Mail: ITkutak.com@gmail.com